датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 

 



АНЕГДОТЕ


гимназија...

У исти гимназијски разред са мном ишла је и Драгана Вучићевић којој је мајка из Црепаје, баш као и моја. Занимљив је био наш први сусрет, и то баш у Црепаји, на летњем распусту који је претходио поласку у гимназију. Драгана се враћала са пецања где је била са сестрићем кога сам добро познавао и који нас је и упознао на сред улице. Они су тада, добро се сећам, носили змију белоушку у тегли и том приликом ми је Драгана и саопштила да је из Београда и да је уписала Прву београдску гимназију. Мојој неверици тада није било краја, баш као ни мојој срећи месец дана касније када се испоставило и то да ћемо ићи у исти разред! Касније смо уписали и исти факултет.

Директорка Прве београдске гимназије, и то врло успешна пошто је значајно обновила ентеријер самог школског здања и подигла ниво ваннаставног садржаја, све време мога похађања исте, била је Милица Арежина - Симоновић, моја тетка, како смо се ми у разреду шалили, иако ова, међу свим сродницима, никако није могла да ми буде баш само тетка.
Супруг директорке наше гимназије био је наш прослављени кошаркаш Љубодраг Дуци Симоновић, чувен по напуштању олимпијских игара у Минхену 1972. због допинг афере Порториканаца, и познат по каснијим иступањима у нашој јавности по питању комерцијализације и изопачености спорта, као и пропагирању програма Отворена школа. Он је једном приликом гостовао у нашој школи на једној од трибина које су се редовно одржавале у свечаној сали на другом спрату школског здања. Задесило се тога дана да сам био дежуран ученик испред професорске зборнице, те ми се у једном моменту указала прилика и да се поздравим са Дуцијем и радознало га упитам за порекло нас Симоновића, рачунајући да ће он умети то да ми објасни. И нисам се преварио. Дуци ми је објаснио да Симоновићи потичу из Колашина или околине, и да је он то сазнао посве случајно, када је био мојих година и када му је након завршетка неке турнирске утакмице у том граду пришао један од мештана обраћајући му се речима ‘Ђе си ђетићу’, и објасниo му тако изненађеном да Симоновићи потичу из тог града. Моје срце, иначе, сасвим куца у ритму војвођанске равнице, али није било лоше сазнати и овај податак о вероватном даљем пореклу.
Међутим, Дуцију је то било довољно да ме запамти. Пред крај трибине, када је и публика добила прилику да му постави питања, и сам сам се јавио, а прозвао ме је лично Дуци речима: Изволи Симоновићу. Нико није знао за наш претходни сусрет на ходнику, и цела сала, а нарочито је то било уочљиво за оне који су седели у редовима испред мене, у моменту су се окрeнули ка мени. Посебно су били збуњени они који су ме добро познавали. На крају сам морао да објашњавам да сем заједничког презимена са Дуцијем, а самим тим и са директорком, нисам са њима у родбинским везама...

Мој гимназијски разред је у неку руку био историјско-политички обојен. Наиме, 1993. године Мирко Марјановић, Владимиров отац, је постао председник републичке владе и на тој функцији био целих седам година, рекао бих успешно, пошто је, ипак, тих превирућих и тешких година, дужина мандата могла да буде једино мерило успешности, барем када су председници влада у питању; двехиљадитих Мирољуб Лабус, Тијанин отац, обављао је низ политички значајних функција у власти, међу којима се издвајала подпредседничка функција најпре у савезној, а затим и у републичкој влади, и све то после дугогодишње опозиционе борбе деведесетих у којима је такође имао значајну улогу; Борис Тадић, наш професор психологије у другом разреду, постао је председник Србије у јулу 2004.

Тек на самом крају четворогодишњег школовања у гимназији сазнао сам сасвим случајно путем школског лексикона да сам са другом из гимназијског разреда Марком Шћекићем уједно ишао и у исту групу у вртићу! Дакле, четири године нисмо успели да се препознамо.

У четвртом разреду гимназије одиграо сам са другом Немањом Ђоковићем 200 партија шаха, махом на часовима, и то на минијатурној магнетној гарнитури коју би смо држали у његовој торби чији смо горњи крај подупирали са две оловке, и на тај начин маскирали и гарнитуру и себе. Коначан резултат био је 100:100!


по јутру се дан не познаје...

Окорели сам антипушач. А прве димове сам повукао већ са шест-седам година! Елем, мој прадеда са мајчине стране Вељко је под старе дане пропушио пратећи надолазећи тренд из Београда, и то најлошији дуван. Брату и мени је сам тај процес пушења и увлачења, те пућкања дима, био врло занимљив, па смо прадеду, болећивог на нас децу, лако наговарали да нам да да повучемо по који дим, и то у оним приликама када би смо остајали сами у кући заједно са њим. Моје тадашње реакције на дуван биле су крајње лоше, што је и нормално за дете тога узраста, и још више с обзиром на лош квалитет тога дувана, те мислим да моје гађење на исти и датира из тог периода односно да је прадеда најзаслужнији што се ја кроз живот не трујем истим. Сходно томе и један озбиљан савет: давајте деци да пуше што пре, и што горе цигаре, јер много је већа вероватноћа да им се дуван не свиди и огади у мањем узрасту, него ако га први пут пробају знатно касније. Звучи сулудо, али сам крајње озбиљан.


Прва оцена у мом школовању била је јединица из математике у првом разреду основне школе! Временом је овај предмет постао моја главна преокупација и предмет којим сам најбоље владао.


Два дана пре полагања вожње поломио сам ретровизор аутомобила и то на полигону приликом вожње уназад! Разлог је, додуше, био нелогично постављен билборд тик уз линију полигона, али и моја непажња. Након два дана, ипак сам положио вожњу, и то из првог пута, баш као и тестове.


Мој први пад са коња десио се при уједно првом пењању! Под утицајем вестерн филмова и сматрајући да је за пењање на коња потребна бог зна каква снага, силно сам замануо ногом и практично прескочио седло паднувши на земљу, и то на леђа. Сам коњ ме касније за време обуке никад није збацио, и премда је то, у случају јахања, посве уобичајено, чак и за искусне јахаче.


Партизан...

Један човек је на посредан начин утицао на две врло значајне ствари у мом животу. Реч је о Бати Марјановом, школском другу мога оца из школских дана у Идвору. Он је упознао моје родитеље пошто је познавао и моју мајку, јер су радили у истом предузећу, Електронској индустрији. Осим тога, а такође врло битно, чика Бата је најзначајније утицао на петогодишњег дечачића то јест на мене као будућег навијача и великог фана Партизана, пошто је и сам био велики заљубљеник у овај клуб, а то исказивао на врло симпатичан начин и с пуно ведрине какав је иначе по природи, наспрам мога оца несклоног опуштању и шалама, а и не толиког заљубљеника у спорт, осим тога навијача Црвене Звезде.

На први Вечити дерби водила ме је мајка! Тада сам имао десет година, ишли смо на стадион ЈНА, и то на северну трибину(!), вероватно зато што се она мајци учинила погоднијом, јер се налази на страни ка нашој кући. То је, иначе, била прва куп утакмица у двомечу коју је Партизан добио са 2:1 победоносним поготком мог тада омиљеног фудбалера и центарфора Владислава Ђукића, карактеристичног по доброј игри главом и прослављању поготка у трку са широко раширеним рукама.

У мом гимназијском разреду, од нас тринаест момака, ја сам једини навијао за Партизан, и сходно томе четири године водио неравноправни рат са осталима који беху звездаши. Једина утеха беше ми та што је разредни старешина Петар Ћулум такође био партизановац, баш као и другарица Маја Вељић, страствени љубитељ спорта и кошарке посебно и ватрена гробарка.


Још од девете године редовно сам пратио домаћу фудбалску лигу посредством радио пријемника и емисије Време спорта и разоноде. Још у оно доба старе јаке Југославије, па и наше лиге, утакмице су се играле недељом поподне, и то се неретко поклапало са мојим враћањем у Београд из Црепаје, тако да сам утакмице понекад пратио у шинобусу посредством свог транзистора или транзистора неког од других заљубљеника у фудбал којих је тада био поприличан број. Понављам, била су то добра стара времена. Елем, једном приликом када сам се враћао, играо се сам Вечити дерби. Мој Партизан је тада изгубио са 2:0. Како сам се по обичају јављао баби када бих стигао у стан у Београду, то сам учинио и тог пута, али плачним гласом. На бабино питање шта се десило, једноставно сам одговорио:
- Дида, изгубио Партизан.
Са друге стране жице зачуо се одговор:
- Та мани га, фурт увиле, наћи ће га, немој ти да плачеш. А он како је отишао тако ће и да се врати. - Моја баба је разумела да се изгубило неко куче које сам ја много волео.


случајни сусрети...

У осмом разреду основне школе историју ми је предавао млади професор Саша Марковић који је био специфичан по неконвенционалном начину предавања и по томе што је форсирао лошије ђаке, условно речено, у потпуности успевајући да их активира и заинтересује за предмет. Ја сам тада, признајем, био веома збуњен таквим приступом, али ми је професор остао у сећању понајвише по имену и презиму. Наиме, то је било и властито име тада још увек неафирмисаног, али најбољег друголигашког центарфора Саше Марковића, који је касније наступао и у Црвеној Звезди и био најбољи голгетер и у прволигашкој конкуренцији. У то време ја сам пасионирано пратио фудбал, једном приликом сам и самом професору Марковићу показао чланак у Спортском журналу у коме је великим насловом било апострофирано име Саше Марковића, фудбалера.
Две године касније, дакле у пролеће 1995, какве ли случајности(!), срео сам професора на градском такмичењу из историје у једној новобеоградској школи. Тада је био у потпуности обрастао брадом што му је давало сасвим другачији изглед од онога по којем ми је остао у сећању. То ме је и збунило, али сам га ипак препознао по карактеристичним очима, и обратио му се, прибојавајући се да он мене неће препознати пошто се својевремено ни по чему нисам истицао на његовим часовима. Међутим, препознао ме је, а сетио се и многих других из мог некадашњег разреда.

Од јесени 2002. почео сам интезивно да посећујем двориште мог негдашњег вртића Браћа Срнић, садашњег Света Петка у коме сам радио згибове, пропадања и склекове служећи се тамошњим металним конструкцијама намењеним дечјој игри. Једном приликом, две девојчице су ме замолиле да их љуљам. Ступили смо у разговор, па сам сазнао да млађа има шест година и још увек иде у наш вртић, док је старија имала десет година. Објаснио сам да сам и ја некада ишао у овај вртић и да ми се васпитачица звала Боба. На то је старија рекла да јој је Боба мама(!), и да је она некада такође ишла у овај вртић, а сада је дошла код маме и да се овде игра.
Касније се и сама Боба појавила на прозору вртића и позвала девојчице. Можда се и уплашила ко их то љуља. Али када јој је ћерка пренела моје речи да сам био у њеној предшколској групи, тада ме је и сама васпитачица позвала, и на моје опште изненађење не само препознала, него и ословила пуним именом! Вероватно је то била последица тога што сам припадао првој генерацији коју је она водила. Присетила се и многих других из моје некадашње групе, па и самог Марка Шћекића, мог потоњег другара из гимназијског разреда.

Не постоји буквално ни један мој друг или другарица из гимназијског разреда кога нисам срео у граду барем једанпут, а посве случајно, без договора. Mноге сам сретао и више пута. Сасвим сигурно, имам невероватну талију да срећем гимназијско друштво, јер ипак, иако је село, Београд је највеће у Србији.

У марту 2009. године добио сам електронско писмо од младића из Смедерева, Стефана Симића. Он је до мојег сајта дошао трагајући за подацима о Дуцију Симоновићу кога такође познајем, и чак помињем на мом сајту. Елем, касније сам са Стефаном постао пријатељ и на "Фејсбуку", па смо неретко четовали, када сам сазнао и да привремено живи управо код Дуција Симоновића. А у децембру те исте године Стефан ме препознаје у аутобусу 26!


ситне (не)згоде у тоалетима...

При једном вечерњем изласку свратио сам у ресторан McDonald's на Теразијама. Том приликом био сам обучен у беле панталоне. У сред обеда оборио сам пластичну чашу пуну воде, тако да сам сасвим исполивао леву ногавицу... Устао сам, отшетао до тоалета, и тамо скинуо панталоне! Сушио сам ногавицу десетак минута под апаратом за сушење руку, уз стално објашњавање осталим гостима који су улазили у тоалет шта заправо радим како овима не би свашта падало на памет...

На мојем првом симпозијуму на Златибору требао сам излагати свој рад као други по реду после получасовне паузе. Управо на тој паузи отишао сам до тоалета и остао закључан, јер се брава заглавила... Срећом, зидови између мокрих чворова беху свега два метра високи, па сам прескочио врата покупивши доста прашине и креча успут својим црним оделом... Чишћење је потрајало, али сам на презентацију ипак стигао на време!