датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


БИОГРАФИЈА

Правило је да су биографије скуп огољених података и као такве веома штуре за мој укус. Желим да изађем из оквира те праксе, што је више могуће, те ћу стога податке из моје биографије значајно поткрепити и оним што називамо осећањима, односно детаљима који нису видљиви голим оком иако одлучујуће значајни у свачијем животу. Премда, морам признати и оградити се већ на самом почетку, ипак нећу задрети баш нарочито дубоко у океан моје интиме и емоција, јер су многа од тих пространстава која углавном егзистирају у мојим сећањима или веома мрачна, те као таква непожељна, или су недокучива и мени самом, чак и са ове временске дистанце, па их је, као такве, мучно и нелагодно износити на светлост и видело.
Рођен сам 10. новембра 1978. године у Београду, као прво дете у оца Душана и мајке Надежде. До треће године живота живео сам у малом и живописном типичном банатском селу Идвор на левој обали Тамиша, очевом родном месту. Долазак у Београд означио је почетак мог урбаног живота, али веза са селом није прекинута. Први кораци начињени у Идвору оставили су трајни траг у мојој свести који ће током целог детињства чинити да се селу врло радо враћам, а временом и да развијем велику жељу за повратком у село по стицању факултетске дипломе. Само што је ту љубав према селу на даље распламсавала Црепаја, мајчино родно место, у коме су моји родитељи почели изградњу породичне куће 1986. пошто су продали имање у Идвору по смрти очевих родитеља.
И уопште, ране смрти очевих родитеља, те и мајчиног оца, условиле су значајне недостатке у мом детињству и младости. Пре свега, емотивна празнина била је и више него изражена, рекао бих ненадокнадива. Затим, отац је био једини мушкарац у мом процесу одрастања и једини ауторитет, што је често имало врле недостатке и негативне последице. Најзад, мојим родитељима је недостајала значајна, пре свега материјална подршка коју би могли да им пруже њихови родитељи, што се одражавало и на нас децу. Све у свему, деду по оцу, по коме сам и име добио, готово да и не памтим, бабу по оцу и деду по мајци само кроз маглу, премда је и то, вероватно, плод имагинације подржане фотографијама са њиховим ликовима. Због свега тога, посебно место у мом животу је заузимала једина преостала баба Дивна коју сам једноставно и оригинално звао Дида као и сви остали унуци. Она ми је била једина спона са недоживљеним и прохујалим временима, изузетан приповедач о прошлости и прави махер за прављење традиционaлних војвођанских колача.
Мајчини родитељи живели су у главној црепајачкој улици, на Великом сокаку, у близини цркве, док су моји родитељи градили нашу породичну кућу на истом плацу са стражње стране у Сокачету. У Црепаји сам провео многе незаборавне распусте у бесконачном јурцању за лоптом, а касније у бурним периодима младости Црепаја ми је бивала и душевним уточиштем, a све време она је за мене представљала корене, тежиште и базу. Пространост дворишта и обе куће успркос одсуства потпуног комфора, сеоски амбијент, природно окружење, топлина огњишта од каљаве пећи и смедеревца у Дидиној летњој кухињи, дуње у ормару, бибер цреп, ајнфор капије, улице ушорене као под конац, кукурикање петлова зором, јутарње оглашавање гугутки, мирис зове и липе, кувани млади кукуруз, чести роштиљи, прженице на жару, свињске даће, топљење чварака, кување пекмеза, називање доброг дана свакоме, мирис прашине после летњег пљуска, зимски мир и идила, септембарски спокој после жарког лета а пред предстојеће досадне јесење кише и зиму, берба грожђа, клопарање елеватора када се кукуруз подиже у амбаре, далеки звук шинобуса, незаборавне прославе Божића, Ускрса и сеоске славе Велике Госпојине и још читав низ ситница биле су за мене ненадокнадиве предности села у односу на град и уједно су представљале незаборавне слике детињства. Војводина и равница су вазда били и за навек остали мојe природнo станиште.
Што се Београда тиче, у њему сам се школовао, а родитељи су имали стално запослење, тако да је био природан, премда за мене не и најсрећнији избор за живот. Крај Београда у коме сам се развијао, Малешко брдо, био је архитектонски гледано незамисливо руралан, а локацијски сјајан. Руралан као комбинација расутих уџерица са тек по којом зградом старе градње у којој сам и сам живео, на неуредном брду између ауто-пута и железничке станице Београд Центар, а локацијски добар јер се налази издвојен из самог центра, а опет сасвим близу њему, и то са обиљем зеленила у околини и дивним погледом на Светосавски храм, нарочито с кровног прозора моје собе у поткровљу зграде. У ту собу сам се иначе уселио по проширењу стана а у лето пре поласка на факултет, пошто је претходних година цела породица живела у две просторије и на приближно 30 метара квадратних.
Пресудан утицај на мене у детињству и периоду адолесценције имали су родитељи, свако на свој начин. Отац се одликовао изузетно крутим и строгим васпитањем које ме је често нагонило на беспотребне сузе и патње, поготово сходно томе што сам био мирно и узорно дете. Такво његово васпитање учинило ме је прилично емотивним и душевно осетљивим, ослабивши ми поједине црте карактера, вероватно контрапродуктивно од његових првобитних замисли. Отац је, уистину, допринео да постанем савестан, дисциплинован, вредан и марљив, али у исто време ускраћивао ми игру, што је најбитнија ставка детињства, а касније и слободу мишљења и деловања, чиме је пак подстицао моју несигурност и недруштвеност које сам потиснуо тек у гимназијском периоду живота. На крају крајева, отац ми је развио бунтовност као природну реакцију на круто војничко васпитавање, при чему су тај бунт и отпор неколико пута бурно кључали, понекад са изузетно болним последицама. Мајка је, пак, у много чему била сушта супротност оцу у погледу принципа васпитавања и утицаја на мене. Она је спонтано заслужила моје поверење, пре свега захваљујући њеној доброти и нежности. И сама је мени веома веровала, тако да смо изградили однос у коме није постојала ни једна тајна. И поред тога што за разлику од оца углавном није употребљавала батине, мајчине речи имале су већу тежину, а њен ауторитет био је позитивне природе. Могу слободно да кажем да је мајка та која је оформила мој укус у значајној мери, и да је мајка та која ме је отиснула у свет образовања изузетно интелигентним резоновањем да је најбоље да ме одмах оспособи и осамостали за самостални рад тим пре што би касније и сама тешко могла да ме прати. То је учинила већ током прве две године мојег школовања, тако да касније, понајвише захваљујући њој која ме је упутила на прави пут, нисам имао проблема током школовања. Отац ми је унеколико помагао плаћајући ми приватне часове, али опет, верујем, узимао далеко више стално ме оптерећујући успехом уместо знањeм, те нападно се мешајући у мој избор профила образовања.
Права је прилика да споменем и мог 16 месеци млађег брата Миладина кога смо од милоште одувек звали Мими. Ликом смо веома слични, али по менталитету смо готово два различита света, што је опет, пак, верујем, последица наших различитих реакција на очев начин васпитавања. Према брату сам се често огрешивао, нарочито у детињству, али са друге стране, на њега сам и највише изливао своју огромну љубав, и могу слободно да кажем да ми је одувек био и остао љубимац.
Најраније детињство провео сам у београдским вртићима, најпре у самом центру града, затим Браћа Срнић на Дедињу, и најзад, у предшколској групи вртића при мојој будућој основној школи Војвода Живојин Мишић, на Ауто-команди. Из осмогодишњег основношколског периода издвојио бих по критеријуму оствареног утицаја на мене брижну учитељицу Драгицу Војкић, и њену једногодишњу замену, добру учитељицу Снежану Перић. У старијим разредима, посебно ми је импоновала ауторитетом и господством наставница географије и историје Јелене Ишпановић, али и моји професори српског језика, строга професорка Божана Јовановић која ме је бриљантно научила граматици у петом и шестом разреду и професор Мирчета Ракоњац који је посебно инсистирао на књижевности, а предавао ми је само у осмом разреду.
Поред оца и мајке, ипак је најзначајније место у мом образовању и формирању личности, оставила Прва београдска гимназија, моји другови у њој, наставнички колектив и уопште једна крајње позитивна атмосфера и дух којима је одисала та изузетна школа.
Мој разред, осмо одељење у генерацији која је матурирала 1997. године, био је сјајан скуп добре деце и будућих интелектуалаца. Дух разреда је био такав да нико није одскако, сем по знању, наравно, што је одлично, јер позитивно утиче на остале. Ту сам научио да је боље бити лош у добром разреду него добар у лошем разреду. Сви смо се међусобом дружили, нико никог није избегавао, а свако је, пак, занимљиво, био посебан, по нечем добром и симпатичном препознатљив. Тај разред био ми је четири године друга кућа, неретко и прва, и премда се са друговима углавном нисам дружио ван школе, опет због очевих крутих ставова.
Наставнички кадар је такође био сјајан, изузетан сплет образованих, стручних, искусних, духовитих и брижних професора. У том смислу, никада нећу заборавти ни једног професора који ми је предавао, такође и оне који ми никад нису предавали, а опет значајно утицали на мене.
Најпре ћу издвојити разредног старешину и професора математике Петра Ћулума код кога сам углавном имао тројку, јединице добијао по некад, петицу баш никад, а математику научио боље него ли што бих то могао на било ком другом месту у Београду, изузимајући саму математичку гимназију. Чудно, када сам излазио из гимназије нисам уопште био свестан колико знање носим одатле из математике, тога сам постао свестан тек када сам пријемни испит положио са максималним бројем поена и касније кроз студирање. На крају крајева, математика ми је дуги низ година била основни извор материјалних прихода, пошто сам од фебруара 2001. године давао приватне часове основцима и средњошколцима.
За име професора Михајла Ћулума везан је мој ангажман око такмичења из историје током другог, трећег и четвртог разреда, иако ми професор Михајло Ћулум никад није предавао историју већ само спремао и водио кроз такмичења. У школску селекцију сам, иначе, ушао на мала врата по препоруци моје професорке историје Љиљане Шиндулић и током те три године постигао запажене резултате које овом приликом нећу набрајати да бих акценат ставио на нешто друго, далеко битније, што сам добио кроз ова такмичења. Наиме, то је била сигурност, вера и самопоуздаље у своје интелектуалне способности. Кроз та такмичења сам схватио „да могу”. Од првог успеха све се позитивно изменило после почетног пада у првом разреду у односу на одличан успех из основне школе. Професори су ме другачије посматрали, можда мало и другови, а свакако сам сâм себе другачије доживљавао. На крају крајева, ако бих морао да издвојим преломни тренутак мога живота и поред тога што нисам никакав великан, онда би тај тренутак био онај када се професор Михајло Ћулум појавио на вратима наше учионице на сред часа психологије код професора Бориса Тадића, будућег председника Србије(!), и саопштио пред свима да сам освојио прво место на градском такмичњу из историје. Пришао сам као у сну професору Ћулуму да ми честита, неверујући шта ми се дешава, а на повратку до своје клупе добио сам аплауз од школских другова и другарица који је иницирао сам професор Тадић. То је био одлучујући стимуланс за мој его, моје самопоуздање, моје даље образовање. Баш тај тренутак.
Морам напоменути и одакле моје интересовање за историју које се родило тек у гимназији. Посредан разлог је развијање национализма у мојој младалачкој свести, за шта је Прва београдска гимназија била идеално тле као школа која је изнедрила многе великане из српске историје, али је том развијању национализма код мене допринео још више и тада актуелни рат на просторима бивше СФРЈ у коме је био угрожен српски народ. Вођен у том смеру и прихватам се учешћа у историјској секцији и посебно историјских такмичења на теме националне историје.
Осим тога, интересује ме и политика, па тако године ’94 читам интригантно дело Нож тада изузетно актуелног опозиционог политичара Вука Драшковића. Крајем ’96 узимам и учешће на чувеним протесним митинзима опозиције против крађе на минулим локалним изборима и то понајвише инициран бесом против социјалне беде која је тих несрећних година погодила и мене и моју породицу. Међутим, сва та првобитна лутања као последице узавреле младалачке страсти окончавам учлањењењем у Српску радикалну странку, чији члан званично постајем јануара 1998. године и ватрени поборник њених идеја, те личности и дела др Војислава Шешеља, премда сам активан члан странке био само у периоду април 2004 - децембар 2005, до коначног разочарења у унутрашње устројство и структуру странке, али не и њену политику базирану на национализму која ми је одувек била и остала пријемчива.
Социјална беда моје породице из времена од ’93 до ’96, иначе, огледала се у томе што смо се сви скупа бавили сивом економијом тј. препродајом робе коју је мајка доносила из суседне Мађарске. Управо мајка је изнела највећи терет тих година, али никада нећу заборавити занат испечен на препродајним местима попут Булевара Револуције, бувље пијаце Нови Београд и зелене пијаце Зелени венац. Комбиновање школовања у гимназији и препродаје робе било је мучно и принудно, али најзад корисно искуство.
Елем, у мом набрајању професора који су оставили значајан траг у мом образовању споменућу још професорке српског језика Љиљану Тасић и Светлану Свиленковић. Професорка Тасић упорно је инсистирала на ваннаставној активности ученика у смислу учествовања на разним наградним конкурсима, па је у том смислу и мене стимулисала. У том гимназијском периоду, тачније јануара 1996, настала је моја прва песма Жал за селом, инспирисана деценијском занесеношћу равницом, селом и Црепајом, пре свега. Године 1997. освајам друго место из области прозе на литерарном конкурсу Карађорђе и устаници, при чему је мој рад и штампан у књизи награђених радова. Као последица овог успеха долази позив за гостовање у култној радио емисији Поштована децо на првом програму националног радија и нова награда Милош Ђурић која се додељује најбољем прозном литерати сваке генерације у гиманзији. У вези ове награде напоменућу још само то да је подразумевала 500 швајцарских франака и да је то био мој први зарађени новац, те још и то да су од четири генерацијске награде наше гимназије: за ђака генерације, најбољег, поету, прозног литерату и математичара, чак три припале мом разреду. Професорка Светлана Свиленковић, пак, никада ми није предавала сем на припремној настави за полагање пријемног испита у средње школе. Ипак, она је управо тада упознала моје квалитете и касније ме форсирала на такмичењима из граматике где нисам имао успеха и једном приликом као водитеља презентације књиге моје другарице из разреда Милице Радуловић којом приликом сам стекао дивно искуство и утиске наступа пред аудиторијом. За то дело је, иначе, Милица Радуловић добила Октобарску награду града Београд, а сама тематика била је посвећена разоткривању и осветљавању усташких злочинаца. Професорка Свиленковић је била и сјајна интелектуалка и ватрени поборник идеја српства, посебно се залагала за очување ћирилице, тако да сам је изузетно ценио. Свеукупно, обе ове професорке допринели су мојој жељи да студирам књижевност, која је горела у мени скоро све време средњошколског школовања, све док је отац није угасио сталним приговорима о лошој материјалној ситуираности професора и форсирањем техничких факултета као мог избора за студирање, што му је пошло за руком унеколико и захваљујући мом слабом отпору према њему и заиста доброј потпори коју сам стекао у гимназији из базичних предмета потребних за студије техничких наука.
Иначе, занимљиво је да је моја првобитна намера и жеља, још пре уписа у гимназију, била да студирам медицину и да се касније оспособим конкретно за звање хирурга. И дан данас верујем да сам створен за то занимање сходно урођеној емотивности, одговорности и прецизности, али жељу нисам остварио због лошег знања из хемије које је условило да на студирање медицине нисам могао ни да помислим. То је уједно и једини минус мојој гиманзији.
Било како било, у јесен 1997. године обрео сам се на београдском Машинском факултету. Прву годину студија, мимо свих мојих и најоптимистичкијих очекивања, завршио сам са просеком 9,00 и једним неположеним испитом, физиком.
Међутим, врло брзо, већ у рано пролеће 1999. године, после одслушаног трећег семестра, и положених осам испита, одлазим у Алексинац на одслужење војног рока у артиљеријско-извиђачки дивизион(АИД) као радариста на оклопном артиљеријском радару SNAR-10, и то девет дана пре почетка NATO агресије на нашу земљу. Разлог оваквој мојој одлуци, свакако нерационалној, био је неиздрживо очево понашање које ме је све више бацало у очај, јер и поред мојих заређалих успеха на факултету, он је бивао све неразумнији и према мени али и према осталим члановима породице. Само служење војног рока за које сам се сâм пријавио, било је посве специфично. Прва три месеца била су у знаку бомбардовања и наших скривања у селу Катун неколико дана, по домаћинствима у селу Липовац два месеца у два наврата и у боровој шуми на планини Озрен три седмице, све у околини Алексинца, у радијусу од пар десетина километара. Старешине су нас много више чувале као младу и неискусну војску него ли обучавале, поготово сходно томе што нисмо смели укључивати сам радар како не би смо разоткрили наш положај. У војсци ми је било психички тешко, јер се на нејака плећа голобрадог двадесетогодишњака сручило претешко бреме кајања због доласка у војску, а уз то сам одувек служење војног рока сматрао губљењем времена, породица ми беше у расулу, и најзад, дошао сам у војску у најнезгоднијем тренутку иако нисам морао. Једине олакшавајуће околности биле су ми одсуство стандардних касарнских војничких услова и боравак у природи и међу цивилима, те то што сам већу дисциплину и строгоћу познавао у кући поред оца него што сам упознао и доживео у војсци. Тако је било за време бомбардовања, прва три месеца, док су преостала два обележили боравак на оближњем алексиначном брду Рујевица и у самој касарни при чему смо у том периоду више били физикалци него војници идући чак и на постројавања са крамповима и лопатама уместо с пушкама, а по васцеле дане смо радили на обнови касарне и околне инфраструктуре. Из војске сам се вратио опет на пречац после пет месеци у униформи и наставио студије, а овај период остао ми је трајно урезан у сећењу по мојој бурној унутрашњој борби у чијој позадини и сенци су у мојој свести остала чак и ратна дешавања око мене. У војсци нисам издржао свих годину дана раздиран кајањем због прекида студија и афективног одласка у војску, премда ми је повратак из војске био паметан потез, јер је касније војни рок смањен на девет месеци, па сам уштедео три месеца, а и на студијама сам остао уз матичну генерацију.
По повратку студирању, грчевитим трудом и борбом успевам да донекле надокнадим пропуштено и у статусу редовног студента апсолвирам јануара 2002. године са 13 заосталих испита.
Лето 2004. године обележило ми је учење јахања на панчевачком хипотрому у коњичком клубу Кремен мог потоњег пријатеља Жељка Патришка. Остварио сам давњашњу жељу записану и у генима вероватно, а истовремено стекао и нову вештину која ће ми у наредним годинама донети много упечатљивог задовољства и уживања у виду јахања кроз поља, уз неизбежне обавезе или падове везане за грла која сам држао у Црепаји. Нажалост, и поред огромне жеље, коњима нисам успевао потпуно да се посветим односно да ускладим ово задовољство са пословним обавезама, па сам жељу остваривао тек спорадично.
Колико сам до тог тренутка апсолвирања био успешан у студирању, поготово сходно свим наведеним околностима, толико сам током апсолвентског стажа исказао низ слабости полажући мали број испита годишње, губећи време на решавање емотивних проблема и посвећујући се држању приватних часова математике. У том периоду сам одслужио и остатак војног рока, и то у Београду, у команди војног одсека Земун, у перииоду јун-октобар 2005. године. Дакле, студирање и служење војног рока су се у мом случају необично преплитали, при чему сам служећи војни рок у другом наврату условно речено уживао, успевши у том периоду да спремим и положим један од најобимнијих испита који ми у том тренутку беше претпоследњи. Војнички живот у Земуну је такође био испреплитан са цивилним, јер је у самој Команди цивила било и међу запосленим и међу странкама, а често сам и одлазио и спавао кући, док се мој лични допринос војсци сводио на курирске, административне, информатичко-рачунарске и физичке послове, који су опет, неки мање неки више, подразумевали и контакт са цивилима. Колико ми је било добро за та четири и по месеца, може да посведочи и одсуство мога кајања када је две недеље након окончања мог редовног служења војног рока, исти смањен на шест месеци, што је подразумевало да нисам ни морао изнова ићи у војску да којим случајем и други пут нисам журио односно да сам сачекао са пријављивањем до краја те године.
Најзад, дипломирао сам тек у 29. маја 2006. године са просечном оценом 8,20 и оценом 10 из дипломског рада на тему Мерни уређаји и аутоматизација на самоходним житним комбајнима и стекао звање дипломираног машинског инжењера машинства.
Први послови, међутим, које сам обављао, били су из домена образовања. Наиме, од августа 2006. до маја 2007. године радио сам у Батајници као предавач на курсу рачунара који је организовала за децу општина Земун, а мене је као предавача препоручио мој дугогодишњи пријатељ и колега Драган Слијепчевић, док сам од јануара до априла 2007. године паралелно радио и као професор техничког образовања у основној школи Сава Жебељан у мојој вољеној Црепаји захваљујући поверењу које ми је указала тадашња директорка Нина Петров и при томе сам све време и даље држао приватне часове математике. У том периоду био сам презадовољан својим пословима и поред огромног напора који је изискивала стална јурњава на релацији Црепаје - Батајница, и по Београду, јер сам радио оно што сам одувек волео а при томе био и више него добро плаћен за тадашње услове и околности, па заправо нисам ни осећао напор услед рада у складу са кинеском пословицом: Ради оно што највише волиш, па нећеш ни радити.
Три врела летња месеца 2007, јуни, јули и август дакле, провео сам у панчевачкој Азотари испред једне приватне фирме као инжењер на градилишту. То сам био само формално, а заправо потреба за инжењером у тој фирми није ни постојала, па сам разочаран примањима и немогућношћу за професионалним напретком и усавршавањем врло брзо напустио фирму. У том периоду моја одбојност ка машинству поново је васкрсла, а све време сам осећао негативне последице неиспуњености горе наведене пословице.
Другу половину те 2007. године упамтићу по великој емотивној кризи која ме је раздирала и чинила скрханим по васцеле дане и дубоким преиспитивањем свога живота, много већим него ли и за време боравка у војсци 1999. године. У том периоду срећним ме је чинило једино јахање, пошто сам продавши свој први аутомобил после свега два и по месеца вожње, средио шталу у Црепаји и купио опрему и коња. Касније, крајем године, морао сам ипак и коња продати.
Фаталност 2007. године у негативном смислу по мене кулминирала је 24. децембра када је умрла Дида после краће болести. Тада сам се први пут суочио и са празнином која остаје само иза малог броја људи које највише волимо, а када они умру.
Почетком наредне године почињем да сарађујем са професором Драганом Марковићем код кога сам дипломирао на Машинском факултету у мају 2006. Прве две године наше сарадње одликовали су пионирски подухвати на самој Катедри за пољопривредно машинство везани за уписивање студената на модул Инжењерство биотехниких система који су студирали по тек успостављеном такозваном Болоњском систему студирања, тако да смо се сви постепено уходавали, а моја задужења била су везанa за анимацију студената, административне послове, писање научних радова и предавања студентима. Крајем 2009. године бивам и званично примљен на Машински факултет као сарадник у настави и на пројектима, те мој ангажман на Факултету добија и формално обличје после две године. Истовремено започињем и докторске студије. У међувремену је и сам модул Инжењерство биосистема чији је носилац управо Катедра за пољопривредно машинство у потпуности оживео у активностима са студентима, и за само две године број нових студената се значајно увећао, што је био огроман напредак у поређену са свега неколицином студената старијих генерација који су раније студирали на некадашњем смеру Пољопривредног машинства.
По званичном запошљавању на Факултету сасвим сам рашчистио са собом по питању професионалног оријентисања и посветио се раду, при чему ми је у потпуности одговарала флексибилност коју сам имао и веома велики маневарски простор за напредовање и посебно изградњу личног идентитета по питању формирања наставног градива што ће доћи до изражаја тек каснијих година. Професор Марковић који ми је био ментор и алфа и омега Катедре и модула исказивао је велики слух за младе и била је милина сарађивати са њиме, али бих издвојио и увек предусретљивог професора Милана Вељића, другог члана Катедре, са којим сам такође интезивно сарађивао прве четири године, па и касније по његовом пензионисању.
Ипак, од 1. септембра 2010. године паралелно сам почео да радим као наставник математике у основној школи "Михајло Пупин" у мом родном Идвору! Тако успевам да спојим две велике љубави: математику и Идвор. Што се математике тиче, одувек сам желео да десетогодишње искуство и нагомилане идеје са приватних часова математике излажем и пред већим бројем деце истовремено, у учионици, по властитим методама и плану. Уз то ми се остварила жеља да будем и разредни старешина. Што се Идвора тиче, омогућио сам себи да бар за време радног времена боравим у месту које је одувек било персонификација мојих тежњи ка селу и двовековно место мојих предака. Међутим, после свега три месеца, директорка школе доноси одлуку да ми не продужи уговор, а моје елиминисање из школе врши на перфидан и волшебан начин због неколико наших сукоба у претходном периоду. Осим у мени, њена одлука је изазвала револт и међу децом, њиховим родитељима и међу већином мојих колега. Тако је моја мисија у идворачкој школи била лицемерно прекинута, а ја после борбе у којој сам уживао велику и прекоочекивану подршку Идвораца, ипак бивам принуђен да наставим свој рад само на факултету, до даљњег.
Дана 23. јуна 2011. године изабран сам за асистента на Катедри за Пољопривредно машинство Машинског факултета у Београду што је званично потврђено на Наставно-научном већу. Настао је период устаљења на факултету и свакодневне колотечине радних обавеза које су подразумевале наизменично смењивање рада са студентима током семестара и испитних рокова уз перманентно допуњавање и усавршавање наставног градива и процеса, писање и објављивање научних радова и сијасет административних обавеза везаних за факултет или пројекте. Започео сам и трку чији је крајњи циљ био докторирање најкасније до истека другог трогодишњег асистентског мандата.
У августу 2012. године остварио сам петодневни поход у Грчку за време кога сам два дана боравио на Светој гори, односно у Хиландару првог дана, и у Светоандрејском скиту у светогорској престоници Кареји другог дана. Поход на Свету гору за Црепајце је организовао тадашњи отац Љубиша, тако да сам ово путешествије доживео са својом сабраћом из Црепаје Пеђом Жегарцом, Ненадом Грозданићем, Ненадом Шунићем, Јованом Цинцаром, Благојем Цветановским, самим свештеником Љубишом и његовим кумом свештеником Бранком, као и са неколицином верника који су нам се придружили у Крагујевцу одакле је агенција која је организовала путовање. На овом путу посетили смо метох манастира Хиландар Какањ, ноћили у Уранополису, а на самој гори и манастир Есфигмен у близини Хиландара, те у Кареји испосницу Светог Саве познатију као Типикарница и хиландарску келију Патерицу.
И наредна два путовања била су петодневна и збила су се у фебруару и марту 2013. године којом приликом сам посетио сајмове пољопривредне механизације у Паризу односно у турском граду Коњи. У Паризу сам боравио са професором Драганом Марковићем и понео велико искуство са другог сајма по величини те врсте у Европи, док сам у Коњи боравио са колегиницом Јасмином Миленковић поневши предивне импресије о овом граду, љубазним домаћинима и турској култури и привреди.
У јулу 2013. године издајем своју прву збирку поезије Пешчаник љубави, у којој су сабране све љубавне песме које сам написао између 1997. и 2011. године. Промоција песмарице збила се у Црепаји 12. септембра у Свечаној сали месне заједнице, у организацији црепајачког огранка општинске библиотеке на челу са библиотекаром Слободаном Стевановским и у присуству рецезента Нине Петров, те преко 50 гостију, махом мештана.
Почетком 2014. године походим Холандију, место Малден, са колегама Бојаном Живковићем и Далибором Шутановцем, такође у трајању од пет дана. Разлог посете беше обука у компанији AG Leader Technology. Toм приликом упознао сам се по први пут уживо са GPS технологиком у пољопривреди и добио повољан "ветар у леђа" за израду доктората, те за финално опремање APS лабораторије на факултету чему сам био интензивно посвећен прва два месеца ове године. Из Холандије сам донео и прегршт дивних утисака о овој земљи, пре свега када је реч о инфраструктури, природи, пољопривреди, стилу градње и делимично стилу живота по селима. Знања стечена у Холандији применио сам још истог лета приликом јунско-јулске жетве у ПКБ "7. јули" у Сурчину, Јакову и Бољевцима, те на послетку Падинској Скели и Јабучком риту, којом приликом сам уз свесрдну помоћ тамошњих радника, пре свега механичара Милића Средојевића и комбајнера Драгише Стојановића Гилета пропратио локацијски специфичан принос на парцелама наведених газдинстава, по први пут у Србији. Ови подаци ће ми бити полазна основа при изради доктората кроз интензиван рад на реализацији тезе до краја те године.
У априлу 2014. године започињем свирање тамбурице е-прим. Наиме, новостечену жељу реализујем куповином тамбурице у Зрењанину, да бих убрзо потом кренуо и на приватне часове од маја месеца код врсног педагога и дугогодишњег професора Будимира Стојановића. Тамбурицу сам заволео пре свега као аутентичан војвођански инструмент специфичног штима и шмека, и као инструмент који је најбоље могао да донесе песме у којима сам уживао попут "А ти се нећеш вратити", "Ова песма рефрен нема", "Живот тече у лаганом ритму" и осталих. Тако сам успркос раније уврженом личном мишљењу да сам без слуха и талента, понајпре из ината упустио се у посве нову материју и област - музику, али потом и одиста уживао у стицању нових знања и вештина. Иако сам својевремено као једанаестогодишњак очајан учио тактирање у гардероби Народног позоришта док су се у суседним собама распевавали оперски певачи, што беху моји први приватни часови уопште, не само музике, сада сам постепено увиђао дражи свирања, и са еланом покушавао да разчивијам ноте и овладам техником свирања на тамбурици.