датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


ДИДА

За све нас, њене унуке, карактеристично је да нам је Дида свима била једина баба, штавише једини велики родитељ, јер нико од нас није био довољно одрастао да би запамтио деда Миладина или бабе и деде са очевих страна који су сви прерано преминули. Тако је Диди припала незахвална улога да нама, њеним унучићима, надомести све њих, али је због тог несрећног сплета околности и заузимала посебно и истакнуто место у нашим животима. Рекао бих, били смо вишеструко упућени на њу.
Ми смо нашу бабу звали посве оригинално и јединствено - Дида. Ни баба, ни бака, ни нана, већ једноставно Дида. Тако ју је својевремено назвао бата Саша, а ми, остала деца, касније смо то прихватили, али и многи старији.
Година када је бата Саша умро, била је година смрти и деда Миладина. ’83. Била је то преломна година у Дидином животу, али и у животу наше фамилије. Од тог тренутка ништа више није било исто. Звуке хармонике тада је заменио лелек, радост и срећу којом је домаћинство до тада одисало заменила је жалост, а највећи део тог терета пао је управо на Дидина плећа. Она се грчевито трудила да сачува успомену на њих и, посебно, на касније прерано преминулу тетка Секу, чија ју је смрт коначно докрајчила у болу, тако да је последње деценије живота провела у великој тузи и жалости, које је она, на крају крајева и изузетно стоички издржала. Само домаћинство пало је искључиво на њу, али она се ретко или никада жалила, љубоморно задржавајући право да се сама стара о ономе што је наследила од мужа и свекра у аманет, и често одбијајући понуде млађих за помоћ. Као да је на тај начин очајнички настојала да одржи контакт са онима који су били на небу, верујући да нико неће боље сачувати њихово дело и успомену на њих од ње саме. Култ славе, некада тако весело прослављане, да ме просто подиђе језа од успомена на та прохујала времена, иако сам о њима махом слушао из прича, Дида је одржавала и по цену властитог здравља, осећајући славу као персонификацију овог дома, породице, и преминулих... Тај њен фанатизам када је у питању свечарење светог Трифуна и Велике госпојине, те и самог Божића и Ускрса, у односу са њеним нарушеним здрављем које је више захтевало мировање него напоран рад, мене лично су просто фасцинирали и доводили до суза пошто бих сагледао колико је жеље за одржавањем породичног плама било у њеном старачком телу када је већ у њему био угашен животни плам.
Неизоставно, сви ћемо Диду памтити по њеном непревазиђеном мајсторлуку у справљању традиционалних војвођанских колача које ћемо можда и будуће кусати, али никад тако укусне, и никада спремљене са толико воље и љубави. Никада више штрудла са маком неће замирисати тако пријатно као у Дидином шпорету и када је она поспе ванил шећером, и никада крофне неће имати такав венац као што га је она умела наместити. Дидине штрудле и крофне заувек ће у нашим сећањима остати посебна врста колача, другачија од свих осталих штрудли и крофни. Баш као и сама Дида.
У мом личном сећању, увек ће подједнаким сјајем сијати успомена на топлину и собе и атмосфере, од ватре и од Дидиног осмеха. Они су ме стопута дочекали у “лакту”, пружајући осећај који је вреднији од триста београдских ноћи, и пружајући ми уточиште и када га је било тешко наћи на било ком другом месту на планети и у срцу сваког другог човека. Та топлина ватре, и топлина Дидиног осмеха и искрених дочека вечно ће бити најупечатљивије слике мога детињства и младости. Дида ме је вечно задужила, јер када ме нико није разумео, она ми је увек бивала уточиштем и помагала тиме што никада није постављала сувишна питања и делила сувишне савете, пружајући ми могућност да се окрепим и пресаберем.
Још једна ствар је била необична за Диду. Од ’83 године није гледала телевизију. Иако би површним размишљањем ово могло да делује као примитивизам и назадовање, у њену одбрану, а према властитим најискренијим осећањима, изрећићу да када бих бирао особину коју желим лично да поседујем, то би далеко пре свих била моћ да се одупрем дангубљењу испред телевизора који је један од најгорих порока данашњица. Дида се телевизије одрекла без пуно помпе, исказујући револт према судбини, и виртуелну подршку онима који су јој тако недостајали. Она због тога у мојим очима није била ни најмање примитивна већ само јача и храбрија. А ни мени поред ње телевизија није недостајала. Једна Дидина прича из прошлости вреднија је од хиљаде ТВ емисија. Не бих умео да наведем толико ТВ емисија које су остале урезане у мом сећању колико је Дидиних прича које ћу вечно памтити и преносити будућим генерацијама као што их је она пренела мени као изузеан приповедач. Никада је нисам слушао из куртоазије, чак и када би се понављала, већ зато што су ме изузетно занимала њена казивања и зато што је говорила на врло занимљив начин.