датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


Војислав Симоновић
ЖАЛ ЗА СЕЛОМ

Црквена звона у ушима ми брује,
најављују буру напаћеног тела
што је не стварају разорне олује,
већ ветар што носи мирис мога села.

Разум и мисли у ветру ми нестају,
и срце ми вене, душа ми се слама,
од туге што нисам у својему крају,
што је око мене само пуста тама.

Ех, туго моја, ти несрећни животе,
како да те живим и у теби бивам,
кад судба ми клета моје село оте
о коме и будан са чежњом ја снивам.

По сновима мојим шуме кукурузи,
златни господари завичаја мила
који јасно видим баш у свакој сузи
у коју се туга сва из срца слила.

Анђели над селом лебде ко над рајем,
мисли моје сетне у лету их прате,
и ја им и душу и све своје дајем,
само да ме моме селу скоро врате.

Ја знам, при крају сам трновита пута
и још мало ћу за вечно теби доћи
из овог прљавог мрачног градског кута
где владају пси и вечне црне ноћи.

Али нестрпљење узима ми маха
и душа све више у очај ми пада,
а тело слаби и остаје без даха,
повратак у село једина ми нада.



Црепаја под лупом


Црепаја из "птичје перспективе"