датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 

 


ЖИВОТНИ СТАВОВИ ИЗРАЖЕНИ КРОЗ МИСЛИ, ЦИТАТЕ И ЗАПАЖАЊА ЛИЧНА И ЗНАМЕНИТИХ ЉУДИ

Бележећи своје мисли није ми намера да се сврстам у ред "великих светски мислилаца". Јер као што је лепота ствар укуса, тако је мисао ствар опредељења, мада бележећи мисли тежимо ка свеопштим спознајама, откривању тајни живота и универзалних правила која владају природом, људском и космичком... Своје мисли и мени блиске мисли других људи, бележио сам са намером да ближе одредим себе у очима својих пријатеља и будућих нараштаја. Био бих срећан када би сте се понашали у складу са порукама које ове мисли носе, чак и на оним местима где ја то нисам успео!

О богу... Декларативно, атеиста сам. То значи да нисам обредник и да не посећујем божје храмове, да нисам, дакле, побожан!
Ипак, реч „бог“ употребљавам у свакодневном говору, неретко напоменем и: „ако бог дâ“, али, као што се да приметити, саму реч „бог“ не пишем великим словом. Разлог томе је што бога не доживљавам као отелотворење (Исуса, Мухамеда или Буду), већ као природну силу која најчешће делује по закону који најбоље описује српска пословица „правда увек побеђује“ односно „истина увек изађе на видело“, али не поричем да ова правила нису стопроцентно остварљива, или да је један од значајних закона у природи и случајност. Уместо божијих заповести, десет или ма колико других више или мање, придржавам се само једне за коју мислим да сублимира све могуће и немогуће заповести о правилном понашању: „не чини другима оно што не желиш да други чине теби“.
„Мој бог“, такође, занимљиво је приметити, није дакле мушког рода као сви до сада нашироко познати, већ су „природна сила“ тј. сама „природа“, те „правда“, „истина“ и „љубав“ женског рода, барем у српском језику, на коме иначе једино и размишљам.
Искуствено казујем и то, међу декларисаним побожницима који редовно одлазе у божје храмове и извршавају уредно све прописане обреде много је грешнијих од оних који се не изјашњавају као побожни. Овде извињавам своју маленкост што сам себи допустио да вагам грех и судим!
Ипак, сваку веру поштујем, а православно хришћанску посебно, као свето и светло обележје народа коме припадам. Сама црква је кроз историју била далеко већи и постојанији стожер Србима од ма које чиновничке власти, српски православни свеци су оличења пожртвовања, храбрости, праведности, великодушности, мудрости и других врлина, а манастири, задужбине и ктиторска дела многих од њих, за мене су непресушни извор архитектонске лепоте, складности изазване урастањем у природу пејзажа у коме су подигнути, те извор сведочења о древној и ближој прошлости, извор просвећености, мудрости и духовности.
Сем тога, на крају крајева, сматрам да је у крилу и под окриљем наше цркве, много лакше одолети налетима изопачености, зла, глобализације и других негативних појава које попут бујице надолазе са Запада.
(Војислав Симоновић)

О абортусу... Дилема „за“ или „против“ абортуса нe би требала постојати само у случају зачећа изазваног силовањем, и то је ваљда једино неспорно. Само у том случају сам категорично „за“.
Због могућих здравствених последица које абортус може оставити на репродуктивну способност жена категорично сам „против“.
Али у свим осталим случајевима сам суздржан односно мој став о абортусу зависи од разлога за абортус, јер сматрам да није споран сам тај чин абортирања колико понашање мушкараца и нарочито жена које је довело до тога да је трудноћа постала нежељена кад већ постоји жеља за њеним прекидом.
Наиме, најчешћи разлог жеље за абортирањем односно одсуства жеље за рођењем зачетог детета лежи у олаком упуштању у сексуални однос из забаве или авантуристичких или пожудних, да не кажем животињских нагона, а без емотивне зрелости и љубави ма како је ко доживљавао. Када дође до отрежњења уколико се зачеће догоди, то подразумева схватање да је дете плод случаја, а не љубави, или, како ја то волим рећи, да је „направљено“, а не „створено“. Ако управо зачето дете „веже“ родитеље, они имају све услове да воде нескладан заједнички живот пун трзавица и размирица пошто су се везали силом прилика, и да иста судбина задеси и само дете. У таквим случајевима пре сам „за“ абортус. Уколико, пак, дете буде рођено, а родитељи никада не буду заједно (дете је „копиле“, како се сурово каже), онда га чека још гора судбина. У таквим случајевима сам још пре „за“ абортус. Управо из ових разлога сам посебно апострофирао понашање љубавника пре него сам абортус, јер када би се људи понашали морално, праведно, богојажљиво, одговорно, емотивно зрело или како год већ хоћете у том смислу, односно када би у сексуалне односе ступали само тада када су сигурни да се воле, да желе заједнички живот и дете, онда о абортусу никада не би смо ни причали!
Међутим, уколико разлог абортирања лежи у снебивању родитеља због њихове лоше материјалне ситуације, било да је она одиста лоша, или је само плод нескромних поимања самих родитеља, или, пак, родитељи не желе већи број деце због каснијег имовинског сиромаштва по деоби постојеће родитељске имовине, онда сам у том случају енергично „против“ абортуса. Нека и немате новца да сваком детету купите по чоколаду, али ту једну коју сте у могућности да им купите, деца ће појести вероватно слађе, а при томе ће научити да деле и да буду скромни развијајући неке од најлепших људских врлина. Тиме их учите и да су им браћа и сестре веће благо од било којег другог. Осим тога, код родитеља који се устручавају да добију још неку принову, јавља се врло неприродна ситуација да се у браку мора користити контрацепција, што је још један збуњујући и крајње нелогичан аспект.
(Војислав Симоновић)

О власти... Власт и политика су основни извор за храњење сујете, те најгоре људске особине по мом схватању.
Власт и политика су неретко циљ коме се стреми због комплекса да би се они ублажили или прикрили.
Власт и политика су циљ коме стреме најчешће неспособни да се изразе кроз властиту примарну професију, а често под алибијем „да желе ствар или своју судбину узети у своје руке“.
Част изузецима у свему наведеном!
(Војислав Симоновић)

О енглеском језику... Не волим овај језик, чак невезано за несимпатисање Америке и Енглеске, или боље речено политике влада ових земаља према Србији.
Енглески језик не волим, јер не поседује правила за читање, нема фонетско писмо, поједини гласови су врло неартикулисани, не поседује падеже (многи ће рећи да се они граде предлозима, али не треба заборавити дефинцију по којој су падежи различити облици једне исте речи)...
Ипак, драго ми је да се неки језик издвојио као универзални светски језик, те практично постоји универзални к о д за споразумевање и комуникацију како га ја једино доживљавам.
(Војислав Симоновић)

О поезији и кафани... Зашто се песме и вино тј. поезија и кафана често врло добо слажу? Зато што обоје представљају бег у свет маште и заборава, заборава на сурову реалност, пре свега. У нашем језику овај спој је чак и име нашао - боемски живот.
(Војислав Симоновић)

О младости и шаху... Живот је сличан шаху нарочито у младости: што се боље отвориш, боље су ти могућности и имаш више шансе да успеш у наставку живота тј. партије. Циљ отварања у шаху је што бољи распоред фигура у смислу да покривају тј. "туку" што већи број поља. Слично, у младости треба што више научити и сазнати како би могућности за успех биле што веће. Такође, што су ти родитељи паметнији, имућнији и угледнији, партију започињеш са више рејтинг поена односно већом титулом и, наравно, водиш беле фигуре.
(Војислав Симоновић )

О различитом поимању света око себе... Примера ради, узмимо за појаву падање снега, и размотримо како га поједини људи доживљавају:
- песик је задивљен идиличним зимским пејзажом и пише песму,
- ратар се радује снежном покривачу који ће заштитити тек изникле житарице од мраза,
- физичар се пита како и зашто снег настаје,
- угоститељи на планинама задовољно трљају руке - биће гостију,
- метеорологе занимају само бројке: висина снежног покривача, јутарња температура и максимална дневна, брзина ветра, кретање облачности, ваздушни притисак итд.
- деца се санкају, скијају и грудвају, ни не примећујући свет око себе,
- путари кукају - или немају довољно соли или их чека напоран посао око чишћења снега,
итд.
И песник се никад није запитао зашто пада снег, баш као што ни физичар неопажа лепоту природе под снегом. Да се деца питају, снег се не би тако брзо отопио, док путари једва чекају. И јесу ли путари злобни: та деци ће бити ускраћена радост, угоститељи ће остати без гостију, а ратару ће се пшеница смрзнути? Метеоролозима, пак, све је једно, бројке данас, бројке сутра. И ко међу њима има најправилнији прилаз снегу?
(Војислав Симоновић )

О срећи... Ако на крају данашњег дана немам ништа против да ми и сутрашњи дан изгледа исто тако (наравно, не одбијам и боље), то значи да сам данас био срећан.
(Војислав Симоновић)

О лепоти... Лепота је оличена у људима, материјалним стварима и појавама који позитивно раздражују наша чула. Сваки наш доживљај чулима, уколико желимо или немамо ништа против да се понови, био је доживљај лепоте и пријатности. Духовност је најфинија лепота, лепота која се најмање опажа чулима, а изазива највеће одушевљење и занос.
(Војислав Симоновић)

Шта дистанцира човека од животиња?
- моћ говора,
- моћ мишљења, памћења и логичког расуђивања,
- сексуалност.
Шта карактерише животиње у односу на човека?
- агресивност,
- нагон за храном,
- нагон за парењем.
Зато човек не треба у конфликтним ситуацијама да користи силу, већ речи.
Зато човек не треба да задовољава само своје примарне потребе (глад), већ и секундарне (кроз уметност, науку, духовност).
Зато човек не треба да буде промисквитетан, с необузданом сексуалном жељом, пожудан, већ да воли и развија осећања љубави.
(Војислав Симоновић)

Треба правити разлику између појмова:
- сељак,
- сељачина,
- земљопоседник и
- земљорадник.
На пример, онај ко живи на граду може бити и сељачина (у значењу: простак) и земљопоседник, па и земљорадник, док онај ко живи на селу не мора бити ни сељачина ни земљопоседник ни земљорадник.
(Војислав Симоновић)

Највеће социолошко проклетство градског становништва је - отуђеност, а највеће проклетство сеоског становништва је комплекс "света".
(Војислав Симоновић)

Несрећа са собом донесе и нешто добро:
-сагледа се ко ти је одан и прави пријатељ,
-лакше се прими старост и долазак смрти, јер несрећа омекша вољу више или или мање.
(Војислав Симоновић)

Ако човеку старост тешко пада то није због надолазеће смрти, већ због пропуштеног у младости.
(Војислав Симоновић)

Једина река којом се не може пловити узводно је река живота. Сваки тренутак је непоновљив.
(Војислав Симоновић)

Сваки почетак је тежак из више разлога:
-често видиш циљ, али не и почетак;
-не знаш да ли ће ти се труд исплатити, па ти се ни не почиње, и што је предсојећи рад и труд обимнији, а неизвесност око исплативости већа, то ти је и мрскије почети;
-неискуство чини да се плашиш да си лоше почео, да можда идеш сасвим погрешним путем и самим тим узалудно траћиш време.
( Војислав Симоновић )

Кога гуштер уједе, и змије се плаши; тако каже народна пословица. Лично, више волим
људе који када их гуштер уједе више се ни змије не плаше.
(Војислав Симоновић)

Пет критеријума за савршеност:
- лепота
- фигура
- ум
- карактер
- богатство
Дакле, да бих некога сматрао савршеним, мора имати лепо лице и згодно тело, бити паметан и пун врлина у исто време, и најзад, материјално богат!
Две најважније људске димензије су карактер и ум. Доња крајност карактерне димензије је зао, а горња добар. Доња крајност умне димензије је глуп, а горња паметан. Најопаснији су они који су истовремено паметни и зли, највреднији су истовремено паметни и добри, а најбезазленији су глупи и добри.
(Војислав Симоновић)

Измислили су милион начина да време прође, а ни један једини да се заустави.
(Ђорђе Балашевић)

Постоји милион места у која можеш одлазити, али само једно у које се можеш враћати.
(Ђорђе Балашевић)

Сретни никад не размишљају о срећи. То је посао за несрећне. Сви примете срећу у несрећи, а о несрећи у срећи размишљају само блесави. И искусни...
(Ђорђе Балашевић)

Нисам од оних наиваца који једва чекају сутрашњи дан и радују се рођенданима и Новим Годинама, напротив, мени већ дуго смета што време пролази...
(Ђорђе Балашевић)

Кад престаје детињство? Можда кад први пут пољубиш, или када добијеш позив за регрутацију? Кад зарадиш прву кинту, први пут се ушикаш, кад почнеш да се бријаш? Ђаво ће га знати...
(Ђорђе Балашевић)

Ех, да ми је још једном бити тако наиван. То је изванредан осећај...
(Ђорђе Балашевић)

Живот се не броји бројем удисаја, већ бројем тренутака који одузимају дах.

Одабери за професију оно што волиш, па никада нећеш радити!
(кинеска пословица)

Највећи полни орган је мозак.
(Јован Марић)

Дете је могућност свих савршенстава.
(Л. Н. Толстој)

Три ствари се никад не могу сакрити: сиромаштво, кашаљ и љубав.

Ексцентрични су ипак у центру пажње.
(афоризам)

Историја је голо насиље.
(Рајко Петров Ного)

Саградили смо кућу на путу. ( о Србији)
(Јован Цвијић)

Границе и територијални облици држава кроз време и историју мењају се попут амеба. Србија је очигледан и карактеристичан пример.
(Војислав Симоновић)

Храбри су они људи који се плаше и не беже, а кукавице су они који се плаше и беже.
(Ф. Достојевски)

Ратови ништа не мењају. Само постоје они који се обогате и они који погину.

Ако лав предводи магарце, сви ће бити сити, ако магарац предводи лавове сви ће остати гладни.
(Наполеон)

Први војници који улазе у град, бивају десетковани.

Ђаво: Сујета је моја омиљена људска особина.
(Ал Паћино на филмском платну у улози ђавола)

O процесу учења... Учење је међу осталим и ствар стрпљења, редовног дневног понављања и оптимизма. По томе је процес учења сличан појави плиме. Наиме, талас за таласом се разилази на обали, и изгледа да ниједан од њих не долази ближе од претходног. Понеки пут чак изгледа да губе тле. Па ипак, полако али сигурно, плима расте и вода плави обалу.

Процес учења се одвија у две фазе: разумевање и меморисање(увежбавање).
(Војислав Симоновић)

О интелектуалцима... Интелектуалац ради на спознаји света и његовом побољшању. Интелектуалац, према томе, не мора обавезно да поседује формално образовање. Интелектуалац дела примарно за свеопште добро, никако за властити материјални интерес.

Управо могућност да се оствари један сан живот чини занимљивим.
(из "Алхемичара", Паоло Коељо)

Воли се зато што се воли. Не постоји разлог зашто се воли.
(из "Алхемичара", Паоло Коељо)

Сва се мудрост састоји управо у томе да се слуша глас властите душе.

Машину је могуће репрограмирати, човек када стекне навику тешко или никако се одвикава.
(Војислав Симоновић)

Рачунар није циљ, већ средство.

Новац прави новац, а не рад.

За први милион ме не питај како сам га зарадио, за остале милионе може.

Лудак и деца увек говоре истину.
( ''Име руже'', Умберто Еко)

Име није ништа. Што називамо ружом, слатко би мирисало и са другим именом.
(Виљем Шекспир)

Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина.

Највећа грешка је неувиђати ниједну грешку.

Ништа није тако бедно ни тако узвишено као човек.
(латински цитат)

Када некога волимо због његових врлина, то није ништа озбиљно, али када га почнемо волети због његових мана онда је то права љубав.

Ако желиш да сазнаш колико некога волиш, замисли себе у часу његове смрти.
(Војислав Симоновић)

Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе и да последњи стигне првог.
(Јован Дучић)

Душа заљубљеног човека живи у туђем телу.
(Плутарх)

Љубав се не састоји у томе да заљубљени гледају једни друге, већ да заједно гледају у истом правцу.
(Антоан де Сент Егзипери)

Никада стварно није волео онај који мисли да је љубав пролазна.
(Јохан Волфганг Гете)

Права љубав значи хтети добро вољеном.
( ''Име руже'', Умберто Еко)

Невино срце је најјача од свих сила.
(Виктор Иго)

Волите се и кад нисте заједно. То је права љубав. Ко уме да воли само када је заједно, тај не прави питање с ким је.
(Душан Радовић)

Кад љубав хоће да говори, разум мора да ћути.
(Спиноза)

Љубити један сат је особина животиње; љубити један дан, то је особина човека; љубити цео живот је ознака анђела, али волети целог живота само једно створење то је особина Богова.
(Паоло Монтегаца)

Срећа не везује људе једне за друге: треба да су заједно патили да би се волели, колико могу да се воле.
(Ламне)

Где има љубави ни једно зло не штети. Где нема љубави ниједно добро не користи.
(корзиканска изрека)

Најсрећније жене – као и најсрећнији народи – немају историју.
(Џорџ Елиот)

Добар глас женин, личи на паучину, само једна мала рупица па је за увек разорен.
(Шпилхаген)

Никаквом лепотом жена не може да плати свом мужу за своју духовну празнину.
(Антон Павлович Чехов)

Вољена жена никад не стари.
(Максим Горки)

Добра жена је као вертхајм брава... отвара је само један кључ.
(Ђовани Граверски)

Дете је штит лење а узда вредне жене.
(финска пословица)

Зашто се прећуткује да и иза сваког неуспешног мушкарца стоји – жена.
(афоризам)

“...Твоји захтеви су превише високи, твоја глад превелика за овај једноставни и немарни свет, задовољан тако ситним стварима, који те одбацује од себе, јер ти за њега имаш једну сувишну димензију. Ко данас хоће да живи и да ужива у томе, не сме да буде као што смо ти и ја. Ко уместо цигуљања тражи музику, уместо разоноде радост, уместо новца душу, ко уместо шпекулисања тражи истински рад, а уместо игре истинску страст, томе овај лепушкасти свет не може бити домовина...”
(одломак из романа”Степски вук”, Херман Хесе)

''...Сви људи живе и делају руководећи се делом својим мислима, делом мислима других људи. У томе – колико се људи управљају у животу својим мислима , а колико према мислима других људи, и лежи једна од основних разлика између људи...''
(одломак из романа ''Васкрсење'', Л.Н.Толстој)

''...Откако ју је Каћуша упознала, она је могла да види да Марја Павловна никада не мисли на себе, ма где, ма у каквим условима била, да се увек брине само о томе како да се нађе на услузи, да помогне било коме, нечим крупним или нечим ситним. Један од њених садашњих другова, Новодворов, говорио је за њу у шали да се сва предала спорту милосрђа. То је било истина. Оно што ју је једино интересовало у животу било је то да нађе прилику да служи другима, као што је циљ ловца да пронађе дивљач. И овај спорт пређе у навику, постаде њен животни позив. А она је то чинила тако природно да они који су је знали нису то више ценили, већ просто захтевали од ње...''
(одломак из романа ''Васкрсење'', Л.Н.Толстој)

''...Тако сам се био навикао на њену нежну и несебичну љубав према нама да нисам ни сањао да би могло бити друкчије, нимало јој нисам био захвалан и никад нисам себи постављао питања да ли је она срећна, је ли задовољна...''
( одломак из ''Детињства'', Л.Н.Толстој)

''...Мада још нисмо прошли кроз она горка искуства која нагоне одрасле да буду обазриви и хладни, ми смо се одрицали чистог уживања нежне детињске љубави само због чудне жеље да личимо на велике...''
( одломак из ''Детињства'', Л.Н.Толстој)

''...сасвим ми је јасно да се може учинити и најстрашнији преступ без циља, без жеље да се неком нашкоди, већ тако – из радозналости, из несвесне потребе за активношћу...''
( одломак из ''Дечаштва'', Л.Н.Толстој)

''...Чудно, кад смо сами, Волођа и ја проводимо по читаве сате у ћутању, а чим нам дође неко трећи, па и најћутљивији, ми започињемо врло занимљиве и разноврсне разговоре. Осећали смо да сувише добро познајемо један другог, а премного или премало познавати неког, подједнако смета зближавању...''
( одломак из ''Дечаштва'', Л.Н.Толстој)

''...тренутак кад мисли све брже и брже иду једна за другом и, постајући све више и више апстрактне, долазе најзад до такве магловитости да их не можеш изразити, те у жељи да кажеш оно што мислиш, говориш нешто сасвим друго...''
( одломак из ''Дечаштва'', Л.Н.Толстој)

''...Зашто је у мојој души све тако дивно и јасно, а тако ружно излази на хартији и у животу уопште, чим покушам да ма шта од тога што сам смислио применим у животу?...''
( одломак из ''Младости'', Л.Н.Толстој)

''...Штета је, међутим, што су тако дивна бића, тако срећно рођена једно за друго, којима је то било јасно, пропала за љубав. Они ће се још сретати, можда ће и заволети неког, али каква ће то љубав бити? Боље да се целог живота кају него да угуше у себи ту успомену и да љубав коју су бар за тренутак окусили замене грешном љубављу...''
( одломак из недовршеног дела Л.Н.Толстоја ''Празнична ноћ'')

''...Тада је био поштен и пожртвован младић, спреман да се жртвује за свако добро дело – сада је, пак, био распустан, префињен егоиста који воли само своје уживање. Тада му се свет божији чинио тајном коју је он са радошћу и усхићењем желео да одгонентне – сада му је све у животу било просто и јасно, и одређено његовим начином живота. Тада му је био важан и потербан додир с природом, с људима који су пре њега живели, размишљали и осећали(филозофија, поезија) – сада су му биле потребне људске установе и везе с друговима. Тада му се жена чинила тајанственим и бајним, баш због те тајанствености – бајним бићем, сада је, пак, значај жене, сваке жене, осим жена из породичног круга и жена пријатеља, био врло одређен: жена је била једно од најбољих оруђа познате му насладе. Тада му новац није био потребан и могао је да се задовољи и трећином онога што му је давала мати, био је кадар да се одрекне и очевог имања и да га преда сељацима – сада му није било довољно ни оних хиљаду пет стотина рубаља месечно што му их је давала мати и већ је имао са њом непријатних разговора око новца. Тада је он духовно биће сматрао својим правим ''ја'' – сада је сматраао да је он – оно здраво, жилаво, животиоњско '' ја''.
А сва та страшна промена збила се у њему само зато што је он престао да верује себи, а почео да верује другима. А престао је да верује себи и почео да верује другима зато што је сувише тешко живети верујући себи; верујући себи, није требало свако питање увек решавати у корист свога животињског ''ја'', које тежи за лаким радостима, већ готово увек против њега; верујући другима није имало шта да се решава, све је већ било решено и то увек против духовног, а у корист животињског ''ја''. Али не само то – верујући себи био је увек изложен осуди људи; верујући другима наилазио је увек на одобравање околине.
Тако, кад би Нехљудов размишљао, читао, говорио о богу, истини, о богатству, сиромаштву – сва његова околина је то сматрала за неумесно и донекле смешно, а мајка и тете су га доброћудно и иронично називаале notre cher philosophe; а кад би читао романе, причао непристојне вицеве, одлазио у француско позороиште да гледа француске водвиље које би после весело препричавао –сви су га хвалили и подстицали у томе. Кад је самтрао да је потребно ограничити своје прохтеве, те носио стари шињел и није пио вино, сви су сматрали да је то настраност и нека врста разметљиве оригиналности, а кад је трошио велике суме новца на лов или на уређење веома расклошне радне собе, сви су хвалили његов укус и поклањали му скупиоцене ствари. Док је био невин и док је хтео такав да остане све до женидбе, рођаци су стрепели за његово здравље, а самој мајци није било криво, већ се, рекло би се, и обрадовала кад је дознала да је он постао прави мушкарац и своме другу преотео неку француску даму...''
(одломак из романа ''Васкрсење'', Л.Н.Толстој)

Постајемо стари кад... Младост није само једно раздобље живота. То је стање духа у коме се испољава снага воље, квалитет маште, јачина емоција, победа храбрости над плашљивошћу, склоност авантуризму...
Не постаје се стар проживевши изветан број година. Постаје се стар зато што се напустио идеал. Године наборају кожу најављујући боре на души. Бриге, сумње, страховања и безнадежност су непријатељи који нас вуку ка земљи. Млад је онај ко се још зачуђује и задивљује. Ви сте толико млади колико имате вере и толико стари колико имате сумње. Толико млади колика је ваша нада, толико стари колика је ваша малодушност.
Остаћете млади док будете били пријемчиви за оно што је добро, лепо и велико. Пријемчиви за поруке природе, нове идеје. Ако једнога дана ваше срце буде обузето песимизмом и загрижено цинизмом, нека се Бог смилује вашој души остарелог човека.
(Мек Артур)

Човек може поднети невероватно и немогуће, напори духа могу бити неочекивано велики и далеко изнад снаге. Човек може да удивљен стане над величином свога дела и одрицања; много може дух, али не без последица.
Не подлегне, али напукне невидљиво и изгуби драгоцену садржину, остане као суха и празна посуда, и човек се може поносити да је поднео све, али среће нема, јер је изгубио способност да се свом успеху радује.

Легенда о настанку Тајне вечере Леонарда да Винчија
Приликом израде Тајне вечере, Леонардо да Винчи се суочио с тешким проблемом: требало је да наслика добро - у лику Исуса - и зло - у лику Јуде. Решио је да прекине са радом док не успе да нађе савршене моделе.
Једнога дана, на служби, док је слушао црквени хор, један младић му се учинио као створен за лик Христа. Позвао га је у свој атеље и израдио мноштво скица и студија његовог лица.
Прошле су још три године. Тајна вечера била је готово завршена, али Леонардо да Винчи још није пронашао никога ко би одговарао Јудином лику. Кардинал задужен за ту цркву почео је да га притиска, захтевајући да што пре заврши фреску.
Пошто је данима безуспешно трагао, сликар је напокон случајно набасао на неког прерано остарелог младића који је, сав у ритама, пијан лежао у јарку. Једва је умолио своје помоћнике да га пренесу у цркву, јер више није било времена за скицирање.
Скитницу одвукоше некако до цркве, у бесвесном стању. Помоћници су га придржавали док је Леонардо пресликавоао црте безбожности, греха, себичности, које су се јасно и упечатљиво одражавале на његовом лицу.
Кад је све било готово, скитница, који се у међувремену донекле растрезнио, отвори очи, спази пред собом слику, и с призвуком чуђења и туге у гласу, рече:
- Па ову сам слику већ видео!
- Када? - упита Леонардо, такође зачуђен.
- Пре три године. Сећам се врло добро, јер сам убрзо после тога изгубио све што сам имао. Живот ми је у то време још био препун снова. Певао сам у црквеном хору и један ме је уметник позвао да му позирам за лик Христа.

Један научник који је проучавао мајмуне, на неком оствру у Индонезији, успео је да научи једну мајмуницу да пере кромпир у реци пре но што га поједе. Очишћена од песка и прљавштине, храна је постала укуснија.
Научиник - који је само хтео да напише рад о способности учења код мајмуна - није могао ни да слути шта ће се касније догодити. Запрепастио се кад је видео да су и други мајмуни са оствра почели да опонашају мајмуницу.
А онда су, једног дана, пошто је одрђени број мајмуна усвојио навику да пере кромпир пре јела, и мајмуни са свих осталих острва из архипелага почели да раде то исто. Међутим, највише запањује чињеница да они нису имали никаквог додира са мајмунима с оног првог острва, где је тај опит изведен.
Постоје различите научне студије о томе. Најчешће објашњење је следеће: кад одређени број особа достигне виши ступањ развоја, онда цела људска врста почиње да се мења и усавршава. Не знамо колико је особа неопходно, али знамо да је тако.
Сва нова техничка достигнућа не обезбеђују истовремено и напредак цивилизације без усавршавања, усаглашавања и борбе за примену и доследно спровођење адекватних етичких начела односивих на примену тих техничких достигнућа.

Легенда о Миди
Египатски бог Мида срете бога, и тај бог му понуди све што жели. Мида је већ био веома богат, али је хтео да још више увећа своје богатство и затражио је од бога да му подари моћ да у злато претвори све што дотакне. Жеља му је била услишена.
Најпре је Мида претворио у злато свој намештај, затим своју палату, и све што га је окруживало. Цело једно преподне је радио и нашао се с баштом од злата, дрвећем од злата, степеништем од злата. Уподне је огладнео и хтео да једе. Али кад је дотакао сочни јагњећи бут који су му кувари припремили, бут се претворио у злато. У очајању, потрчао је код своје жене да од ње затражи помоћ, јер је управо схватио грешку коју је починио. Једва да је дотакао женину руку, а она се претворила у златну статуу. Избезумивши се, слуге су побегле, из страха да се и са њума не догоди исто. За мање од недељу дана, Мида је умро од глади и жеђи, окружен златом са свих страна.

Дечја питања
Имао сам четири, можда пет година када сам залутао у магли. Нашао сам се у обрисима гвозденог моста, који је лебдео у влажним, растреситим праменовима. Лебдео је јер се није могло видети на чему стоји.
Магла је мека, али страшна.
Од тада, као да се никад више нисам искобељао из залуталости.
Од тада, само ми се неколико пута учинило да се пробило сунце и да сам пошао ка њему, али је брзо нестало, ако га је уопште и било.
Још тражим излаз, али се на повремену светлост не обазирем.
Некако баш у том раном дечачком добу питао сам одрасле – како један човек постиже да га слушају десеторица. (Ваљда сам видео војнике у строју?) Објаснили су ми. Нисам разумео, тада, али ни до данас,заправо.
Многа питања која постављају деца збуњујућа су за одрасле. Јер одрасли мисле (зато што су престали да мисле) да знају шта је шта, ко је ко и чему нешто. Научили су да ходају, али када падну – забезекну се. Заборавили су да падају, заборавили су једно од првих животних наука: ласно пасти, меко гекнути, предуслов је сваког безбедног уздигнућа. У борилачким вештинама најпре се уче прво падови. И ко учи за пилота, пре него што сам полети, научи прво да се спусти падобраном.
Ко учи да живи, најпре похађа вежбе лаког падања, попут лопте којој је приземљење одраз за скок.
Док је човек сасвим мало дете, има широм отворене, округле, сјајне очи које виде и муву и жабу, дрво...
Видео сам мало, сасвим мало дете како стоји испред дрвета у београдској Улици браће Југовића, код кафане ''Смедерово''. Руке су му спуштене низ тело, прстићи стиснути, а главица, повијена уназад, уста полуотворена, јер се загледало у крошњу. А дрво гледа дете, намргођене коре али с разиграним стотинама очица трептавог лишћа.
-Мама, шта је ово?
-Дрво...
-Како се зове?
-Дрво, сине...
-Како се зове?
-Ајде, сине – рече мајка нервозно и тако га повуче за руку да су му се ноге почеле да вуку по асфалту.
Да ли је то био платан, јасен, да ли је то била липа, јова, одрасли не знају и не питају се јер (подразумева се) имају важнија и преча посла.
Зашто? – пита сасвим мало дете. Зато, одговара сасвим одрастао човек и мршти се, јер не уме да одговори. Јер се одавно не пита: Зашто?
Идем на посао, каже отац. Зашто? – пита дете. Отац застане и осети како му се диже притисак. Осети како га обузима бес. Одасвуд, као иглице, као осице боцкају га непријатне помисли на које се ухватила паучина и мемла у скривници буџака, забашурених, усамљених питања која траже одговоре. Зашто? Брзо затрпава осећај непријатности и чује себе како каже: Да примим плату. Зашто? – пита дете. Где ти је плата? - пита жена. Отац излеће из куће и просто му лакну, чим се нашао у вреви одраслих који такође некуда хитају не постављајући питања: Зашто?
Један писац ономад био гост у телевизијској емисији па каже да су деца сурова. Ја мислим да су деца заправо онаква какви су људи у бити коју скривају облачећи наоко примамљиву одежду од шарма, моралних начела, знања, добродушја. Често је не скидају ни када се купају поистовећујући се са пожељном сликом о себи.
Ако је сурово, дете је сурово зато што је искрено. Човек је суров, или, тачније – и суров. Када дете кида муви ножице, то је човек који убија, спаљује и сатире по Вијетнаму, Босни, Чеченији, само што он за то има објашњења и оправдања, само што је та суровост одевена у високе циљеве. Када дете не да колач другом детету, то је човек који је огрезао у топлом и крцатом и кроз прозор гледа невољникекоји пребирају по сметлишту. Гледа их али их не види. Тај човек је оно дете које је све играчке приграбило и намргођено и накострешено вришти ако му прилазе да се послуже неком од њих.
Дете ће отворено да шутне мачку, веже јој шерпу за реп, удариће друго дете са леђа, а одрастао и цивилизован човек ће тако нешто само пожелети, али ће се уздржати или неком наудити само када га нико не види.
Искреност је сурова. Дете ће отворено рећи некој старици: Јој баба како си ружна, или ће заплакати у страху од утиска. Оно ће пред гостима рећи да је тата јуче био пијан и у дарио маму, оно ће заплакати ако му се спава, јер неће да глуми занимање за децу која су му дошла у посету. А ни та се деца неће увредити што им је домаћин заспао.
Од деце одрасли могу много да науче о себи. Али углавном неће. Тек када доживе дубоку старост (када подетиње), враћају се на питања која су постављала на почњтку. Тада схватају да ннису нашли одговоре, али и, што би рекла Шимборска, да нема важнијих питања од наивних питања. Творац је то тако удесио да је човек најбллижи себи на почетку и на крају живота. Онда када је најнемоћнији. На концу живота схвата да је остао оно што је био на почетку, само што је мало порастао и постао тежи.
(''Политика'', рубрика ''Ова ситуација'', новинар Слободан Стојићевић)

Добар филм садржи три "Ш": шегу, шеву и шорку!
(Емир Кустурица)

Постоје људи пчеле и људи муве. Пчеле и на ђубришту наиђу на цвет, муве и у најлепшој башти траже само г... Буди пчела!

Кад љубав бројиш до један, онда је има највише!

Није потребно да жена може само да живи са мушкарцем, потребно је да не може да живи без мушкарца.

Не можемо чинити ништа велико - само мале ствари са пуно љубави!

Пазите на мисли - оне постају речи, пазите на речи - оне постају дела, пазите на дела - она постају карактер, пазите на карактер - он постаје судбина.

O fortunatos nimium sua si bona norint agricolas!
(О срећних сељака, ако су само свесни своје среће)
(Publius Vergilius Maro, 70-19. п. н. е.)

Најбољи је онај народ који се бави обрадом земље.
(Аристотел)

Земља је једина ствар на свету која нешто вреди... јер то једино на овом свету траје и то не смеш никако да заборавиш! То је једино за шта вреди радити, борити се и... умрети!
(цитат из романа "Прохујало са вихором", Маргарет Мичел)

Слобода је одговорност, у систему си сигуран.
(Јасмина Митровић-Марић)

Човек је онолико далеко од своје суштине и смисла живота колико је далеко од природног окружења тј. природе.
(Војислав Симоновић)

Модерно време је донело "инстант" културу, од кафе и супе, преко "брзе" хране, до самог секса, богаћења и живота, све је инстант то јест "на брзака".
(Војислав Симоновић)

Од своје деце и потомака не треба крити лоше особине и мане које породица поседује, а у свакој породици, фамилији, племену тих лоших особина, усуда, порока, грешака и осталог има, и чак постоји велика вероватноћа да се они пренесу преко гена или васпитања и на потопмке. Зато не треба уљуљкивати ни себе ни потомке у стилу "најбољи смо, најлепши смо, најпаметнији смо", већ отворено наследницима отворити очи како би обратили пажњу на негативне стране свога наслеђа и покушали да се са тиме изборе.
(Војислав Симоновић)

Није увек мио онај који је леп, али је увек леп онај који је мио.
(отац Сава)

Свако је, на крају, скуп својих избора. Сви их правимо, али се и правимо да се уз њих увек може живети.
(Бојана Маљевић)

Правила као заједнички именитељ професије и забаве... Када на послу поступам по правилима, а то ми је свакако модел понашања и циљ тамо, као и сваком ко је савестан радник, ја радим и једва чекам крај радног времена, док када сам на фудбалском терену или гледам утакмицу, на пример, што се зове разонодом, опет поступам по правилима, овог пута фудбалске игре, али ја сада имам осећај да се играм, и вазда бих се играо. У чему је тајна те разлике, па једно зовемо послом и обавезом, а друго игром и разонодом иако се у оба случаја прилагођавамо и понашамо у складу са унапред прописаним п р а в и л и м а?
Овде ми није намера да ламентирам у стилу "правила, правила, да би ме удавила". Правила постоје у сваком случају и у свакој прилици, били их ми свесни или не, и утичу на нас више или мање. Много ме више занима шта то утиче да једна правила понашања зовемо послом и радом, озбиљном работом која је нужно зло или можда и не мора бити, а друга правила игром, неозбиљном работом која нам испуњава слободно време и разоноди нас...
Ако се вратим фудбалу као примеру игре, коју узгред називају "најважнијом споредном ствари на свету", па сам можда баш зато и узео фудбал за пример, желим навести један случај из детињства који се неретко понављао. Наиме, пошто сам у то време страсно пратио фудбал (читај: био "залуђеник"), и играо га, иако је то небитно за овај део приче, често сам своје укућане, иначе скоро незаинтересоване за исти, изненађивао, а при томе мислио да их фасцинирам, својим познавањем дешавања у фудбалу до танчина, пре свега везаних за статистику, али и животе фудбалера. Елем, отац је, онако сиров и суров по некад, у тим приликама уобичајевао да ме опомене у стилу: "Како то знаш магарче један, а тамо ми из математике ређаш двојке!" (дословце). Чињенично гледано, отац је био у праву, али нико није анализирао зашто ми фудбал "иде", а математика никако "не иде" у главу. Одговор је крајње једноставан, фудбал ми је занимљив, па се каже да сам за њега "заинтересован", а математика ми није била занимљива (касније је ипак постала, што је такође овде небитно).
Једно од могућих наравоученија: Правила по којима ћете живети морате одабрати свакако, али бирајте она правила која ћете доживљавати као игру, а не као обавезу. Ако ово успете и при одабиру ваше будуће професије, вазда ћете уживати, и провести живот у срећи и весељу што се каже, а све према лепој мисли да човек који ради оно што воли заправо не ради! Замислите да не радите, а захваљујући томе што сте одабрали правила која вам се чине као правила некакве игре, и заправо их, што је и суштина, не доживљавате као правила, или бар не као правила која стежу, спутавају, и делују као окови, већ правила која задовољавају и разоноде.
...
Правила и уметност... Да ли у некој сфери живота правила не постоје? Апсолутно не, на овај или онај начин правила постоје, то јест обавезују и ограничавају више или мање. Али је ипак уметност та која се највише ослобађа правила, па је отуда израз "уметничка слобода" прилично адекватан, а уживање у уметности најчедније. И ту опет да завртим размишљање у круг и дођем до полазне тачке, само из другог смера. Уметнике често сматрају неозбиљним, нереалним или занесењацима, управо због тога што су правила у њиховој области живота најмање видљива и најлакша се игноришу без последица, чак нека од најзначајнијих дела или по који уметнички правац су настали управо када су нека правила била игнорисана захваљујући пуштању уметничкој машти на вољу.
Правила и природа... Постоје ли нека правила која вреди поштовати, а да се човек не осећа робом тих правила или онога ко њиме влада помоћу тих правила? То су само правила природе! Живети у природи и у складу са природом, те задовољавати своју примарну потребу глад управо искоришћавајући природу за производњу хране властитим деловањем у природи. Само тамо негде далеко у дивљини, где нису крочили социјализовани људи, не постоје други до природни закони. Tи природни закони постојали су од вајкада, од кад је света и века, од када је Бог створио Адама и Еву, од када је планета формирана од космичке прашине... Закони природе били су једини до времена када су људи почели да смишљају њихова правила и законе оличена у држави или у вери или у друштвеном урећењу или било чему другом што им је падало на памет и што је окупљало мање или више следбеника тих истих правила. Многа од правила постајала су писана (на пример Устав, Повеља, Статут, Уговор, бонтон, протокол, процедура). Постоје и неписана правила.
Правила и неслобода... Што је више правила, то је мање слободе. Приморавати некога да поштује правила једнако је неслободи и недемократији. Срећом, ретка су правила која баш морамо поштовати, лишени могућности да "пољубимо па оставимо" и не будемо у том кругу. Али, постоје. Ономад сам се осетио неслободним када ме је полицајац зауставио и наплатио казну, јер нисам везао појас. Полицајац је то урадио по правилима његове полицијске службе, по ПС-у што би смо рекли. Чак ми је напоменуо да ми опрашта већу казну због неупаљених светала. Ја сам направио два прекршаја, јер нисам поштовао два правила саобраћаја. Пита ли мене неко желим ли да везујем појас? Не, не пита ме. Ако желим да будем учесник у саобраћају морам везивати појас. Такво је правило, пропис. Ипак, ја се осећам као да ми је ускраћен избор односно не осећам се слободно. Што се светала тиче, нека буде да угрожавам друге, али невезујући појас угрожавам само себе у случају опасности. Но, ето, ипак људи намећу другим људима правила.
(Војислав Симоновић)

Tренутак у коме живимо је пун агресије, користољубља и безглаве јурњаве за новцем, славом и моћи. Ако се људи не отрезне од тога нећемо имати шта да оставимо деци.
(Јелена Месић - Гак)

Човеку је потребна с м и р е н о с т да прихвати ствари које не може изменити, х р а б р о с т да измени ствари које може и м у д р о с т да увек може и да их разликује!
(владика Николај Велимировић)

Погледајте ону краву... Да ли знате иједног научника који би умео да објасни како се од траве прави млеко?
(Михајло Идворски Пупин)

Није богат онај ко има много, већ онај ко има више него што му треба.

"...Анамариа ће ионако тек за седам година напунити тај тренутак...
Добра мера времена између нас?
Седам година су кофер у који може стати страшно пуно ствари. Ако умеш да пакујеш, наравно...
То што мени не требају више неке ситнице које њој требају све више, не даје ми право да је
наговарам да их не трпа унутра...
Њен кофер, на крају крајева...
Познао сам у себи пепео ватре која се у њој тек распламсала, али нисам покушавао да је
одвратим...
До пепела се и стиже једино преко ватре...
Нема тих речи које могу надоместити шибање година у лице, ни од најбоље приче не може се
исплести мрежа за хватање времена..."
(одломак из "Један од оних живота", Ђорђе Балашевић)

Зашто не волим да путујем као туриста и да се "дивим" које каквим чудесима по "белом свету"?
Ономад сам пролазећи поред "Пионирског парка" у Београду запасио групу страних туриста окупљених око свог туристичког водича како пажљиво и заинтересовано слушају и снимају његово казивање о "гомили камења" која нешто симболизује у углу парка где је раскрсница улица Кнеза Милоша и Краља Александра. Рекох гомила камења, јер тако сам то камење доживљавао од када знам за себе, додуше било ми је посебно интересантно у узрасту до 7 година... Али, никада нисам чуо, нити пожелео да се информишем о томе шта камење симболизује, а сигурно да нешто симболизује и да је за њега везана нека прича, вероватно баш она коју је водич причао туристима.. Још битније, спроводећи своју интерну анкету, сазнао сам да ни моји пријатељи не знају шта симболизује то камење!
Елем, иако би се као један могућих закључака могао извести и тај да смо ја и моји пријатељи необразовани, ипак сам своје мисли и закључке усмерио у другом смеру. Тачније, замислио сам себе, и још пре неке од мојих пријатеља који много више путују од мене, па и важе за страствене путнике и туристе, замислио сам нас, дакле, како исто тако стојимо окупљени око водича било где у свету, слушамо га пажљиво, напрежемо мозак да запамтимо његово казивање, или напрежемо руку да запишемо или снимимо, а около нас пролазе "домороци" који иначе туда пролазе свакодневно, и том приликом мисле се у себи у стилу: "Боже будала, ала се пале" или "Шта ту има занимљиво" или нешто томе слично...
Ево и другог аспекта исте приче. Одемо у Беч, и дивећи се дворцима и парковима ни не помислимо колико је део тог очигледног богатства и раскоши стечен на рачун пљачке других народа који се данас сматрају носиоцима неразвијенијих или заосталијих култура, а у случају Беча као престонице некадашње велесиле Аустро-Угарске значајне пљачке и искоришћавање на овај или онај начин осетила је управо баш наша Србија... Одемо у Мадрид, Барселону, Лондон, Амстердан, и бескрајно се дивимо сјају тих престоница, а при томе, помисли ли ико у тим тренуцима заноса, да је успон тих земаља и њихових престоница последица њихове колонијализације афричких, азијских и других народа и њихових земаља... А једном успостављен однос, тешко се исправља, коригује или нарушава. Материјално богате земље и народи то бивају све више, па и ако сиромашнији напредују, ипак је јаз између богатих и сиромашних углавном све већи и израженији... Ако тај ток историје и неписана правила не можемо мењати, можемо променити бар навике, па се богатима дивити са резервом, може и крајњом, и при томе не апострофирати како смо ми тобоже тако јадни, јер то смо "ми".
Трећи аспект је сличан другом. Колико се туриста при обиласку и разгледању пирамида у Египту, истинских грађевинских подухвата и ремек дела, запитало кроз које су муке прошли робови који су градили исте? Претпостављам, веома мали број људи... А још мањи број људи је себе хипотетички пројектовао у кожу градитеља који данас под истим условима стварају помпезне грађевине којима ће се нараштаји дивити у будућим вековима. Јер, наравно, у пирамиде и остале грађевине широм света које плене, осим грађевинског материјала, уграђени су и многи животи и много мука, па је неминовно запитати се, има ли то цену, нарочито пирамиде које су само гробнице.
Четврто, у ери хиперпродукције разних путописних емисија, не могу а да не приметим да је живот свуда исто упакован, богати уживају на исти начин, сиромашни се пате на исти начин, свуда у свету. Да ли једемо ово или оно воће, облачимо ову или ону гардеробу, песме нам звуче овако или онако, да ли је то уистину тако значајно, када све има опште име, храна, одећа или музика. Толике сам путописе видео који приказују пијаце, па се запитао, шта је ту занимљиво. Пијаца као пијаца. Коме би била интересантна наша Келенић пијаца и по чему је она другачија од осталих пијаца по свету?
Пето, некоћ, избише немири у Тунису. Устала кука и мотика како се то у Србији, по нашки, каже, и како то Србин разуме боље од већине других. С друге стране, Тунис је Србима једна од значајних туристичких Мека. Одлазимо тамо да се одморимо и упознамо културу и живот ондашњег живља... И, да ли је упознамо? О, не, никако, ни делић... Оно што ми упознамо као туристи је слично сервираној напирлитаној и нашминканој прикривено-бубуљичавој кафанској певаљки са смишљеним питањима и одговорима снимљеној под најбољим углом у студију обасјаном рефлекторима. Оно како та иста певаљка изгледа ујутру када се пробуди после одрађене "тезге", е тако исто изгледа и Тунис - јад, беда и сиротиња. Дакле, бити туриста значи шминкати свој живот или посматрати нашминкане животе! А када се покаже право лице, онда су ударне вести како евакуисати те исте туристе... Е, па, господо, желели сте да упознате и видите Тунис. Тражили сте, гледајте... Или ви желите да гледате само лепше стране медаља?
Моја баба је имала обичај да каже ако негде непотребно идем "да идем само да ми гузица види пут". Колико ли је само гузица по аеродромима и путевима света? Колико ли је то само улудо расутог времена, енергије и новца? А све под чувеним геслима како идемо на одмор или упознајемо културе и цивилизације... У реду, одморимо се, ако заборавимо да смо се могли одморити још више и лепше на некој од ближих дестинација, или да смо могли мање радити да би смо зарадили, па се самим тим и мање уморити, да нам је жељена дестинација била скромнија. У реду, упознамо и видимо свет, али, познајемо ли довољно парче света које је нама поверено од стране предака и Бога, шта чинимо да то парче планете буде богатије, лепше и боље док губимо време дивећи се неким другим богатствима или деловима планете који су суштински исти као наш део!?
На крају, резимираћу са стиховима једне своје песме:

СВЕ(Т) СИ МИ ТИ

Наоколо светом мноштво људи ходи,
с одором путника авантуре лове,
и бесциљно хрле ка пустој слободи
тражећи пределе непознате, нове.

Постаде планета налик на кошницу
по којој од кретње на све стране врви,
сећање стаjе на једну разгледницу
кад биваш негде дан, последњи и први.

Судбина ми тебе божанствену шаље
од раног детињства на дохвату руке,
из улице чак нисам ни морао даље,
наоколо свуда вребале ме муке.

Овде ми је добро, и овде те имам,
љубави и срећо, сунце и животе,
у широко срце никога не примам,
ни једну сем твоје не тражим лепоте.

Док ми је у оку твоје миле слике
на врху зенице да се сјајно цакли,
љубав ће у срцу ширити видике
макар се и нигде одавде не макли.

Оног судњег часа кад се мора мрети,
јасно промичу мисли као на длану,
и човек се целог свог живота сети,
од рођења трени сви у један стану.

Нећу да промичу попут филмске траке
и садрже бројне расплинуте сцене,
када мрео будем биће мисли јаке,
хоћу да се сећам само једне стене.
(Војислав Симоновић)

Kо зна да не зна - подучи га,
ко не зна да зна - подсети га,
ко зна да зна - следи га,
ко не зна да не зна - бежи од њега.

Фотоапарат, као и око, ухвати један једини трен, само срце испуњено љубављу може ухвати читаву вечност.
(Војислав Симоновић)

Човек је најпродуктивнији управо онда када му се чини да нема довољно времена да уради све оно што жели.
(Војислав Симоновић)

Живот постаје тежак када жеље и планови које треба остварити замене грешке и болови с којима се треба помирити.
(Војислав Симоновић)

Луд је само онај чија се лудост не поклапа са лудошћу већине.
(Бекет)

Нема више оног златиборског села у коме сам се ја родио и растао, оног села пуног људи који се муче да обраде своје њиве и ливаде пуне камења, који носе воду са извора километрима далеких, који једва састављају крај са крајем, који проклиљу живот, али га живе борећи се за њега и против свих тих мука. Нема оног села у коме се могло рачунати на комшију, на мобу, на позајмицу. Нема оног села препуног дечије игре и граје, кад се морала столарска радионица претварати у школску учионицу, када је у селу било по десетак учитеља. Нема оног села које је живело од наде да ће бити боље.
Нада се није испунила, па су сељани кренули да нађу тај бољи живот негде на другом месту. Углавном у граду и, по могућству, преко везе и познанства, на државним јаслама. Нема више оног довијања да се деца по сваку цену школују, и савета да добро уче, да се не враћају у село да се муче, онако како се њихови родитељи муче. То село се дефинитивно одселило у град, "у свијет".
Нико се од одбегле деце није обавезао да ће се вратити, са идејама како да буде боље, подношљивије, удобније живети на селу! Додуше, не треба грешити душу, понеко се врати, обнови стару кућу, уреди авлију, а од старих вајата направи собице за издавање, да би примао ретке госте, жељне чистог, драгоценог златиборског ваздуха, да проведу неколико дана у сиромашном облику сеоског туризма! Туристи то користи, а газда је негде у Ужицу, Пожеги, Чајетини. Њему је села преко главе, он је из њега побегао својевремено да се школује и да се не враћа ту где су се његови родитељи мучили да га школују, и где су сахрањени жељни разговора са својом децом.
(Љубивоје Ршумовић)

Сорта грожђа је мајка вина, земљиште је отац, а клима је судбина.

Човек је оданде где се најбоље осећа.
(Луис Сепулведа)

Сећања улепшавају живот, али сам заборав чини га подношљивим.
(Оноре де Балзак)

Ловци кад желе да улове лисицу они јој поставе замку, а ђаво кад хоће да улови човека обећа му бољи живот.

Здравље није све, али све је ништа без здравља.
(Артур Шопенхауер)

Која су "поштена занимања"? Сва она занимања када човек зарађује оплемењујући друге људе или помажући им, чинећи их бољима и срећнијим, а не искоришћавајући слабости других људи.
(Војислав Симоновић)

О тимском раду... Сви смо у ланцу (не)успеха, последњи је само један у низу, херој или кривац!

Највећи српски грех... Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…
Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног”. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик”. У нешто што нам се и не чини као грех.
Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење:
„Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја”. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога”. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.
(Свети Владика Николај)

Уча, поп и доктор у комунизму и капитализму ... Црква, школство и здравство су најважније, најкоришћеније и најзаступљеније институције и стубови сваког друштва и државе. Као такве, могу бити и сјајни показатељи стања у истим. Јавашлук, површност, корупција, неморал, незаинтересованост су само неке од пошасти које су инфицирале ове институције... У време комунистичког уређења ваљда само професор није био друг већ господин, дакле "господин професор", и одиста цењен, уважаван, поштован па и заслужено привилегован. Тада је било мало професора и много стручних. Учитељи су од милоште звани "учама" и такође били веома угледни, поштовани, цењени и консултовани у својим срединама. И господин професор и уча били су неприкословени ауторитети за своје студенте односно ђаке и ваљани узори. Данас влада хиперпродукција факултета док се број деце, одељења и школа смањује, професора је све више а стручних све мање. Знање се све чешће купује уместо да се стиче. Знање се све мање и одаје, већ се углавном крије од стране оних који га имају због вишка себичности или мањка времена и воље за његово преношење... У време комунистичког уређења и "доктор" је био угледна личност друштва, нарочито на селу. Здравствена заштита је била природно најделотворније поље комунистичким идејама о социјалној једнакости, те уз Хипократово учење, лекари су одиста имали добру подлогу за исказивање несебичности која је за лекаре још потребнија, уз подразумевану стручност и понекад прекопотребну пожртвованост. Данашњи капитализам разби и овај камен темељац здравствених институција и лекарске професије и етике. У свеопштој јурњави за новцем и лекари посташе корумпирани, мада и нису тако лоше плаћени као остали стручњаци... У цркви су, пак, изражени највећи парадокси. Иако се комунистичка идеологија највише коси управо са религијом, моралност свештених лица и искреност верника неупоредиво је била већа управо у комунистичком добу током разних забрана. Комунизам је чак подспешивао скромност цркве, а може се слободно рећи да је и сам комунизам пропагирао једнакост и солидарност међу људима на различити начин али у истој мери као и религија. Данас су неморал и нескромност црквених великодостојника постали све учесталији до те мере да врше самосрозавање угледа и ауторитета цркве неупоредиво више него ли за време самог комунизма. Ово је парадоксално али истинито. Примери су местимично удобно смештено високосвештенство у раскоши или актери перверзних или насилних радњи које су предмет афера или незаинтересованост свештенства за духовне наспрам претераног укљученивања у световне и политичке теме. ... Епилог: уча, поп и доктор на жалост више нису најугледнији и најутицајнији људи у селу. Школство, религија и здравство више нису институције од поверења у држави.
(Војислав Симоновић)

Немој живот доживљавати као муку коју решаваш, већ као мистерију у којој уживаш!

Постоје они од којих не можете отићи. И они којима се увек враћате. Постоје и они од којих сте отишли, а они још увек нису отишли од вас. Сусретања, сударања. Случајни и намерни сапутници. Истопљена пријатељства. Промашене љубави. Понеки испуштен знак. Где тебе да сместим? У оне од којих не идем или оне којима се увек враћам?

Да ли најјачи остају или најпаметнији одлазе?

Друштво би стално требало да брине о равнотежи измећу економске и моралне енергије, јер ће иначе прошлост од које се бежи постати будућност која се не може избећи. Ако прогрес треба да буде по цену рушења равнотеже између материјалног и моралног, и гажења свих светиња, боље је да нема никаквог прогреса. Треба развијати свест маса о правима и дужностима, и оспособљавати земљу и народ за велике утакмице у светској борби за просперитет материјалне и моралне културе човечанства. Потребно је упознати народ да не иде олако за илузијама, и да одајући се тренутним осећањима и интересима не улети у хаотичне лавиринте.
(Коста Стојановић)

О младости и старости... Зa умнe људe и лeпe жeнe нe пoстojи стaрoст. Плeмeнитe ствaри нe стaрe, нeгo сaмo прoмeнe изглeд, чeстo чaк и нa лeпшe. У стaрoсти сe пoкaжу нa лицу кaрaктeр и душa чoвeкoвa, кao штo сe пoкaжу рeљeфи jeднoг брeгa тeк у зиму, кaд изгуби шуму и пoтпунo oгoли. Имa лицa кoja сa стaрoшћу дoбиjу нeштo свeтитeљскo, и мудрaчкo, другa мучeничкo и бoлeсничкo, a трeћa живoтињскo и звeрскo. Знaк рђaвих људи и рђaвих жeнa, кojимa сe у млaдoсти ниje рaспoзнaвaлo нa лицу њихoв кaрaктeр, jeр je млaдoст свaгдa и у свeму нeизмeрнa лeпoтa. Aли тa су лицa дoбилa у стaрoсти изглeд oдврaтaн и ужaсaвajући, цртe злoчeстe, пoглeд крвнички.
Истинa, ни гoдинe нe изрaжaвajу тaчнo чoвeкoвo дoбa. Имa млaдх стaрaцa, кao штo имa пунo и стaрих млaдићa. Стaрoст чoвeкoвa oдистa пoчињe тaмo гдe свршaвa њeгoвo oдушeвљeњe. Чoвeк, кojи нe мoжe дa зaтрeпeри oдушeвљeн зa нeку идejу или зa нeку личнoст, стaр je и мртaв. Mлaдoст, тo je прe свeгa свeтa вaтрa. Сaмo oндa кaд сe тa вaтрa угaси, трeбa лeћи и умрeти.
Чoвeк кojи вoли жeнe никaд нe oстaри; a чoвeк кojи трaжи друштвo млaдићa, никaд нe тугуje. Tрeбa увeк трaжити жeнскo друштвo, aкo нe и жeнску љубaв. Уoстaлoм, жeнe нису стрoгe прeмa гoдинaмa чoвeкoвим; jeр oнe трaжe мужeвнoст вишe нeгo млaдoст, a мужeвнoст трaje нeсрaвњивo дужe нeгo млaдoст. Зaтo имa Дoн Жуaнa пeдeсeтих гoдинa, кojи oтму жeнe и млaдим Aпoлoнимa.
У Риму сe никaд ни зa кoгa ниje рeклo: "Умрo je", нeгo: "Живeo je". Људи нaс увeк плaшe нaшим гoдинaмa, и кaд смo стaри и кaд смo млaди. Кaд смo млaди - дa смo нeдoзрeли зa вeликa дeлa, a кaд смo стaри - дa смo пoстaли нeспoсoбни зa вeликe нaмeрe. Стaрчeвo искуствo, рaвнo je учeнoсти. Никo нe знa штa нoси у сeби дo пoслeдњeг дaхa. Прирoдa je у свeму oстaвилa сeби прaвo нa пoслeдњу рeч.
(Joван Дучић)

На себи носим оно што имам, у себи носим оно што волим.
(Момо Капор)

Некада су се ствари поправљале, данас се одмах бацају.

Живот служи вама, а не ви животу.

Традиција није чување пепела, већ одржавање жара.

Моја политика је да свако чисти своје двориште па ће и држава бити чиста!!! Моја политика је да свако чисти своју душу, па ће и друштво бити морално!!! Моја политика је да свако ради оно што најбоље уме, па ће и држава бити уређена и у благостању!!! Ко је почистио своје двориште, ко има чисту душу и ко је успешан, потврђен и остварен међу својим ближњима и у својој професији - тај нека се бави политиком. Ја нисам тај! Да ли сте ви?
(Војислав Симоновић)

Тешко је разликовати велике и мале циљеве, али је сасвим лако остварене и неостварене циљеве.

Невиност је незнање. Врхунац би био - остати невин знајући.
(Лаза Костић)

Искрена љубав рађа здраву комуникацију, комуникација ствара разумевање, а разумевање опет подржава љубав и животну сигурност и уживање.
(Војислав Симоновић)

Коноп веже коње и волове, а поштена реч витезове!
(Св. Петар Цетињски)

Акупунктуром, древном кинеском методом лечења, заснованој на стимулисању одређених тачака на људском телу, успешно се лечи организам... Чини ми се да постоје "акупунктурне тачке" и у људској психи. Поједине речи, поруке, поступци других људи могу на нас деловати неслућено окрепљујуће или пак невероватно раздражујуће. Када кажемо да нас је неко дирнуо у срце или супротно ујео за срце, то заправо значи да је подстакао те "акупунктурне тачке" наше психе.
(Војислав Симоновић)

Наши чукундедови коначно протераше Турке, наши прадедови зауставише Бугаре и Аустроугаре, наши дедови одолеше Швабама, а наши очеви и ми не одолесмо тихом агресору - глобализацији, која нас разори изнутра... Са аспекта нашег непријатеља, кога не можеш победити у оружаном рату, победи га Тројанским коњем и тихим ратом подмећући му пошасти глобализације.
(Војислав Симоновић)

О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру.
(Мирослав Мика Антић)

Грешке се само понекад дешавају случајно. Најчешће су одраз људских слабости. Зато је потребно да будемо свесни својих слабости да би смо мање грешили.
(Војислав Симоновић)

Системске поремећаје у друштву направе моћни појединци искључиво ради свог интереса, ређе из незнања или немарности. Понекад се задесим у позицији и ситуацији да јасно видим "рупе" у систему и рутини, али да исто тако јасно сагледам и како ће ме "појести мрак", те деловање у правцу промена бити "борба с ветрењачама". Тада најчешће донесем одлуку да се помирим са ситуацијом и делујем колико је у мојој моћи, али у оквирима дате ситуације, без превише "таласања", јер свестан сам да ништа не бих променио, да бих се "бацио под тенк" улудо, а да би на моје место дошао неко коме би требало дуго времена да види опет исто, или уопште не би ни видео, или би се такође уклопио и не би мењао ствари чак ни толико мало колико ја... Добро је када човек није у оваквим позицијама и ситуацијама!
(Војислав Симоновић)

Немој никад одрасти, то је замка!

Основни проблем са светом је што су будале превише самоуверене, а паметни стално у дилеми.
(Бертранд Расел)

Жене су као лутке. Можеш се играти њима како желиш и бацити их кад пожелиш! Али, знаш шта? Прави мушкарац се никада не игра луткама.
(Меша Селимовић)

Једног дана фармеров магарац је упао у бунар. Животиња је рикала сажаљиво док је фармер покушавао да пронађе начин да је извуче. На крају, фармер је одлучио да је животиња стара, а и бунар треба затрпати. Магарац није био вредан труда. Због тога је позвао своје комшије да му помогну. Свако је узео лопату и почео да убацује земљу у бунар. На почетку, када је магарац схватио шта се дешава, почео је да риче. Али, након одређеног времена, на изненађење свих, смирио се. Након много лопата земље, фармер је на крају одлучио да погледа у бунар и био је зачуђен призором. Са сваком лопатом земље која би пала на магаретова леђа, он је урадио нешто зачуђујуће. Отресао би земљу са леђа и попео се на њу. Како су комшије наставиле да затрпавају бунар, он би отресао земљу и попео се мало више ка отвору. Убрзо, магарац је дошао до врха бунара и искочио из њега.Живот ће да вас затрпава земљом, разним начинима. Трик је да изађете из бунара, отресете земљу, и попнете се мало више сваки пут. Сваки наш проблем је степеница. Можемо изаћи и из најдубљег бунара само тако што нећемо одустати. Отресите проблеме и уздигните се.

Просечан учитељ вам говори, добар учитељ вам објашњава, одличан учитељ вам показује, а изузетан учитељ вас инспирише.
(Вилијем Артур Ворд)

Приликом кретања кроз "животну џунглу" треба се држати за здраве гране и лијане. Није само Тарзан јак, јаке су и лијане за које се држао! Наравоученије: треба настојати да се нађеш у ситуацији и друштву које оплемењује, усрећује и подучава, а не у ситуацијама и друштву који уназађују, спутавају или наносе несрећу и зло.
(Војислав Симоновић)

Не треба помагати онима који то не траже од нас, јер можеш одмоћи и другом и себи! Али свим срцем треба помоћи ономе ко искрено затражи помоћ.
(Војислав Симоновић)

Свако дете треба да сагледа добре особине својих родитељи и искористи их и за своје добро. Али исто тако деца треба да буду свесна и лоших особина родитеља, као и могућности да су и сами наследили те исте лоше особине, па да се самосвесно упусте у борби са самима собом, у борбу која је и најтежа. Претерано критикујући и осуђујући родитеље због њихових грехова и грешака губимо драгоцено време и емоције.Родитељи, пак, треба да помогну деци тако што ће им скретати пажњу управо на своје лоше особине уместо да буду самохвалисави и да уљуљкују децу.
(Војислав Симоновић)

Огромна већина нас људи раскидају везе које су им постале тесне, досадне, неиспуњене, неемотивне или незадовољавајуће - тек кад пронађу другу сродну душу која их заинтригира и за коју поверују да ће успешно испунини празнину и место претходне љубави. Свакако је потребно одупрети се пориву, и најпре раскинути претходну везу, па тек онда потражити новог партнера и евентуално ући у следећу везу. Тешко је, јер потребан је узразито чврст карактер и морална врлина, али је ово једино исправно за емотивну и психичку баријеру.
(Војислав Симоновић)

Да ли имате контролу - 10 одлика ментално јаких људи... Ментална снага изузетно је важна у суочавању са свакодневним ситуацијама.
Не самосажаљевају се
Многи животни проблеми су неизбежни, али самосажаљевање је ствар избора. Без обзира на то да ли покушавате да "скрпите крај са крајем" или имате неких других, можда здравствених проблема, осећај самосажаљења не помаже. Уколико сте склони таквом понашању, тренирајте мозак да то промените. Ментално јаки људи не троше време и енергију размишљајући о проблему, већ се фокусирају на то да нађу решење.
Не криве друге
Понекад дођемо у искушење да друге кривимо за ситуације и проблеме који нас снађу. Ако размишљате да су други криви за то, на тај начин им дајете контролу над вашим животом. Преузмите потпуну одговорност за начин на који размишљате, осећате или се понашате. То је изузетно важан корак у изградњи менталне снаге и начин да свој живот узмете у своје руке.
Не боје се промене
Иако се најсигурније осећамо у познатом окружењу, избегавање изазова и промена, спутава вас да заиста уживате у животу. Наравно, нису све промене добре, али важно је да препознате када неки изазов избегавате само због тога што се плашите да пробате нешто ново. Што више увежбате да се носите са неочекиваним ситуацијама, имаћете више самопоуздања и могућност да сами управљате својим животом.
Не троше енергију на ствари које не могу да контролишу
Превише често бринемо због ствари на које не можемо да утичемо и које не можемо да променимо. Уместо тога, паметније је размишљати о томе како се изборити са "олујом", а не прижељкивати да се све то не дешава.
Не труде се да задовоље друге
Често се може чути: "Не занима ме шта други говоре", али у многим случајевима је то само одбрамбени механизам из страха да не будемо повређени. Није увек лако супротставити се некоме својим ставовима и понашањем, али то је једини начин да живите према животним вредностима које цените, а са којима се други можда не слажу.
Не плаше се ризика
Свакодневно доносимо на десетине и стотине одлука, макар оних "малих", неважних. Те одлуке углавном доносимо на основу осећања, а не трудимо се да проценимо ризик који то са собом носи. Када је реч о "крупнијим" одлукама, тек онда вагамо колико је ризично одлучити ово или оно. Наравно да треба промислити пре доношења одлуке, али понекад се мора и ризиковати да бисмо у нечему успели.
Не живе у прошлости
Анализирање догађаја из прошлости је јако важан део изградње менталне снаге и користан начин да нешто научимо. Међутим, живљење у прошлости није добар избор. Иако је јако тешко, ментално јаки људи налазе начин да се "помире" са прошлошћу, живе и уживају у сваком тренутку садашњости.
Не понављају грешке
Било би лепо да из сваке направљене грешке нешто научимо и не понављамо је, али реалност је мало другачија. У сваком случају, ментално јаки људи се увек труде да из својих грешака извуку поуку, не крију грешке и не траже изговоре за њих.
Не завиде другима
Многи завиде колеги који је добио унапређење, на пример. Осећај зависти, међутим, омета нас у постизању сопствених циљева. Ментално јаки људи су сигурни у своје циљеве, не завиде другима на њихових достигнућима, већ се фокусирају на то да и сами нешто постигну.
Не предају се
Сви се понекад осећамо осрамоћено, обесхрабрено и поражено када у нечему не успемо. Иако се неуспех сматра лошим, готово је немогуће да у нечему успемо, ако никада нисмо "пали". Ментално јаки људи неуспехе виде као доказ да се труде да напредују и превазилазе своје границе у жељи да дођу до циља.

Сваки избор са собом носи и бар једно кајање.

У Србији постоји 5 годишњих доба: пролеће, лето, јесен, зима и - рат!