датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 

 


НАЈДРАЖЕ ПЕСМЕ
по избору Војислава Симоновића

Милан Ракић
ОБНОВА

Хоћу на једном свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову.
И да ти донесем тада душу нову,
Без и једне пеге негдашње - сву белу.

И хоћу да оног часа, кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи,
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда,
Док шушти топола и мирише липа
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда...


Десанка Максимовић
СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!


Славко Вукосављевић
ДРАМА

Ево овако сам умро ја
који сам живео само за љубав.
Размишљао сам брзо:
не могу да се претварам,
а она не би веровала
да неко може волети
као ја
кад волим.
Тада сам убио самог себе
и умешао се међу грађане.
Она, разуме се, ништа не зна.


Милан Ракић
ИСКРЕНА ПЕСМА

О, склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством природе; а потом,

Кад прође све и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима.

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек нешто рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.



Мирослав Мика Антић

IN MEMORIAM

Постоји један невероватан гад који се зове
Мирослав Антић
Ждере мој хлеб прави моју децу носи моја
Одела
Са мојом женом леже у кревет на моје
Рођене очи
Јер зна да сам тог тренутка сигурно негде
Далеко у Лењинграду

И тај Антић што ме је упропастио и као
Писца и као човека
Дакле тај који ће на крају лећи у моју
Сопствену гробницу
Пита ме једно јутро шта вам је бога му
Човече
Изгледате ми некако болесни
А шта се извините за израз баш њега тиче
Како је мени
И докле ми је

О мени се најлепше брину они који ме
Остављају на миру
А он пере руке мојом ракијом има кључ од
Мог атељеа

Људи тај ме тера да читам књиге петља са
Мојим плавушама
Дере се у мојој кући оговара ме свашта
Лаже
Деца ми личе на њега а он носи кравату
Брије се познаје неке људе ради
Свако јутро се тушира прави се да зна све
О зенбудизму
Преводи књиге чини му се да има пријатеље
Мом сину замислите свињарију моме једином
Сину купује сладолед

Био сам морнар бежао сам или одем на пример
У Париз
Покријем се ћебетом преко главе пустим бркове
А он ме и ту пронађе у некој улици Жоливе
У неком бедном хотелу
И врати кући и расплаче ме

Мати моја Меланија која не зна да је родила мене
А не њега
Више га воли више му верује И он то још како
Користи
А он је уверавам вас он је та упеглана стока којој
Ја дижем споменик

Он је та уважена животиња којој ја пишем
Биографију
Овако попљуван И сам И до крајности згађен
Сто морам да му јавно позајмим очи И душу
И оно мало пара које сам једва позајмио

Кад сам ја на пример скочио са Петроварадинске
Тврђаве
Он је ускакао у ђачке читанке
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола
Он се правио као да има неке везе са филмом

Где год се појавим гурао ме је да га не обрукам
Пристајао је на компромисе церекао се на
Пријемима
Примао је моје награде мешао се у моје снове
Један лицемер

Један стварни лицемер
Један провинцијалац
Један који је трпео све оно што ја никада нећу
Трпети
И који сада тако фино жури да цркне уместо мене
Да би уместо мене
Свиња једна
Да би уместо мене што пре једини живео


Мирослав Мика Антић
ПРОТЕСНА ПЕСМА

Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја чувао, људи, овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета...
Све им смета.
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к'о књегиње,
к'о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.

Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину-господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек' режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
– нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.

И све дивно, дивно умем
само – себе не разумем.
Све сам ово за њих стек'о.
Нико хвала није рек'о.
К'о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

К'о да само зато живим.
А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал' путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет
без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.


Небојша Јовановић
ЖИВОТ

Живот је природна појава
у течном агрегатном стању.
Кол'ко гог заврђеш славину,
тече и ноћу и дању.

Тече као река.
Никога не чека.
На обали човек лежи,
гледа како живот бежи.

Људи су, већином, воајери,
у већој или мањој мери.
Тешко се струји предају.
Углавном, само гледају.

Сваки јебиповетарац
једног дана буде старац.
Свима тече река,
све нас исто чека.

Ипак, ко је пливао,
барем је уживао;
са реком је текао,
није само чекао.