датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


ПРИЈАТЕЉИ О ВОЈИСЛАВУ


Никола Живков Рибац, 1985, пријатељ и комшија из Црепаје
О Воји могу рећи само ово: он је другар у правом смислу те речи!
(марта 2008.)


Мина Половина, 1982, пријатељица и колегиница из Београда
Хеј, Теби се обраћам!
Теби,Теби што погледом прелазиш преко ових редова.
А знаш зашто?
Зато што треба да обратиш пажњу на Воју!
Воја је једна изузетна особа коју није лако срести. И пре него што ово почне да личи на истргнуту страницу из неког старог хвалисавог лексикона, морам да вас упозорим да осим што данас није лако срести особу попут Воје, није лако ни дружити се са њим. Зашто? Зато што би требало пратити га у свим његовим стремљенима, покушати да разумеш његове борбе, једноставно покушати да га пратиш на нивоу који заслужује... Хеј, рекох на почетку да треба обратити пажњу.
Зато и није тешко уочити да Воја са правом може да носи епитет младог српског интелектуалца, модерног, савременог младог човека који није заборавио традиционалне вредности. А ни дозволио да у тежњи за модерним оскрнави свој речник или чистоћу промисли и душе.
Тако ја верујем да јесте, а као сваки млад човек и непосредан је, и неће вам бити тешко да и сами откријете његово пријатељство.
Наравно, срећна сам што и после оволико година, и даље има много тога да се одгонетне и што ме сматра пријатељем, па могу да вас убеђујем да гледате мојим очима.
Да можете сад да ми видите осмех, што имам осећај привилегованости да поделим ову искру среће у души због незаменљивог пријатељства.
А пријатељство је право богатство, немерљиво! Чувајте га и градите, да постане јаче и од најјачих олуја и ветрова.
(марта 2008.)


Милена Дујић Миа, 1988, пријатељица и ученица из Београда
Где се роди такав тврдоглави емотивац, да вичеш, ломиш, лудујеш,патиш и увек по стоти пут остајеш при своме. Где несебично дајеш себе а за узврат тражиш мало. Тебе осмех може разоружати, поглед освојити и срце ти здробити.
(марта 2008.)


Симић Марко Сима, 1978, пријатељ и колега из Београда
Воју познајем још од гимназијских дана, односно, пошто и нисмо више тако млади момци :), доста дуго. Заједно смо се борили на Машинском факултету, а то је скоро као у рату; тек тада видиш ко су ти прави пријатељи, а Воја мени стварно јесте. Увек ту да саслуша, помогне и да ти се нађе кад си у проблему. Добар домаћин, како у Београду, тако и у омиљеној му Црепаји (обавезно отићи на роштиљ). Заиста добар човек и друг, а за удаваче добра прилика, па навалите пошто је тренутно слободан, (барем колико ја знам) :).
Е, а да не помислите да је сав савршен, сада мане, (држ’ се Војо). Шалим се, нема много, само некад уме да буде превише емотиван и кад воли, али и кад не воли. А друга веееелика мана му је та политичка оријентација :), е ту се уопште не слажемо, али пошто се и даље дружимо значи да је у души демократа и веома толерантан, тако да ћу га извести на прави пут само да то истерам на површину.
(априла 2008.)


Катић Марко и Наташа, 1983 и 1988, пријатељи и комшије из Црепаје
Хух, можда изгледа једноставно, али мени лично није лако да опишем Војин карактер. Иако сам са њим прошао кроз многе добре и лоше ствари, не верујем да неколико слова на папиру могу описати било чији карактер, а нарочито не Војин, али покушаћу бар ближе да дочарам онако како га ја познајем….
Срећан је онај ко Воју има за пријатеља, а непромишљен онај ко га има за “непријатеља”. Не зато што је он (творац овог сајта) нешто изразито “ратоборан”, већ зато што свим срцем брани своје ЈА и не одустаје олако од својих ставова и размишљања. Наравно, у свему овоме постоји одређена доза тврдоглавости (нека се јави онај ко није бар мало тврдоглав), али та његова упорност га ипак увек доводи до неког циља.
Кад је посао у питању ту имам само речи хвале – увек ће све обавити на време, научити, припремити и одрадити све што му је поверено, као Балашевићев Бане из оне песме. Даме и господо, управо листате сајт човека који посао подиже на виши ниво, коме професионална страна личности уопште није страна, већ представља саставни део живота.
Кад се затреска посао не трпи, али се то одражава на друге ствари…не Сава Лађарски, него Васа Ладачцки. Хм, “…а ја се и не распитивам…”
Шта знам, мени је ОК што је он тако емотиван са сваком девојком, нема везе што на крају испашта, али зато воли максимално искрено. Многе девојке би за Војом секле вене, али углавном на крају он сече због њих.
И што би данашња омладина рекла: “глуми лудило”. Воја је одлепио за природом, манастирима и сличним стварима од којих смо се, нажалост, сви помало одаљили. Где год био и шта год радио, љубав према Црепаји га увек враћа у ово село…Војводино, чувај се – Воја стиже!:)
А другарство му је одувек било на првом месту…ту нема много шта да се прича, просто тако је и крај.
Наравно, постоји огроман број ствари око којих се са Војом никада не бих сложио...и кад уради нешто тотално наопако понекад ми се јави мисао: “Кретен!”…а убрзо затим: “Марко, како си само могао то да помислиш?”. Свако живи свој живот онако како мисли да га треба живети, али ту смо да исправимо своје грешке, а не да их понављамо или правимо још веће (како је ово лако написати и изговорити, а тешко урадити).
На први поглед, никада се нећу сложити са Војиним начином куповања аутомобила, нити се сложити са његовим политичким ставовима, нити угњетавати брата као што је то он као клинац радио, нити трчати маратон бос…
…али око једне ствари, коју је написао, ћу се са Војом дефинитивно сложити: “…песник се никад није запитао зашто пада снег, баш као што ни физичар неопажа лепоту природе под снегом. Да се деца питају, снег се не би тако брзо отопио, док путари једва чекају. И јесу ли путари злобни: та деци ће бити ускраћена радост, угоститељи ће остати без гостију, а ратару ће се пшеница смрзнути? Метеоролозима, пак, све је једно, бројке данас, бројке сутра. И ко међу њима има најправилнији прилаз снегу?“
(маја 2008.)


Милорад Бабовић Баки, 1974, пријатељ и колега из Добановаца
Лав Толстој је рекао: „Плашљиви пријатељ страшнији је од непријатеља, јер непријатеља се бојиш, а у пријатеља се уздаш!“. Воја је такав пријатељ који се просто ничега не плаши, који ће да поскочи и покуша да реши проблем одмах! Е, сад, то што неко ко чита ове коментаре и у њима наиђе на једну заједничку црту, на цртицу која говори о његовој тврдоглавости, то не говори о правом стању ствари. Право стање је да је Воја човек код кога, за ових десетак година колико имам част да га познајем, никад нисам видео било какву злу намеру према било коме (осим према неким страним факторима, а те мрачне намере делимо); да у све што је непознато и изазовно уклизава са обе ноге, у стилу вечитих фудбалских легенди, какав је некад био и Велики Илија Најдоски (њега помињем јер Предраг Спасић или Вујадин Станојковић и остале шуше могу да му буду само водоноше); да воли и разуме шах, јер је човек за кога је мало рећи да не посматра ствари површно; да има један невероватан импулс, енергију и снагу, на којима му завидим, јер мој момент инерције тежи бесконачности (из’ем ти машинство и све његове метафоре); да је песник, естета, кликер, традиционалиста, спортиста, просветитељ основаца и средњошколаца, човек о коме би се цео дан могле наводити сличне особине, па боље да се зауставим и да лепо закључим. Војо, хвала што си ми пријатељ.
(јуна 2009.)