датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


РОДОСЛОВ

Ни један човек не носи у себи само своју личност, него и личност својих предака - гранато дрво живи од корења у земљи колико и од лишћа у атмосфери. О прошлости не воле да мисле и говоре само они људи и народи који је или немају или је се стиде или је не знају.

Вековима уназад моји преци и са очеве и са мајчине стране живеше у Банату, па се отуда ја и осећам једино Банаћанином, ако бих већ морао да се одређујем прецизније од Србин. Очеви преци су из банатског села Идвор, а мајчини из банатског села Црепаја. Раздаљина између ових села је 25 километара, а дели их само село Ковачица.

Носим име по деди, очевом оцу, док брат носи име по мајчином оцу.
И отац је добио име по деди.
Дакле, отац и ја смо први пар генерација у којима се поштује давање имена деци по дедовима. Практично, ја сам Војислав II Симоновић!
Moj син је Душан III Симоновић!
Симоновићи којима припадам славе Светог краља српског Стефана Дечанског, 24. новембра.

Стефан је рођен као најстарији син светог краља Милутина и његове жене Елизабете, мађарске принцезе. Живећи на двору са својим родитељима, млади наследник је био добро образован вежбајући памет проучавањем језика и писанија свога народа, и јачајући срце проучавањем Светог Писма и учења православне цркве.
Важност његовог доброг васпитања доказала се када је краљ Милутин био приморан да га пошаље као таоца татарском вођи кану Ногају. Упркос потенцијалним опасностима, Стефан је послушао оца и није се противио његовој вољи, поверавајући свој живот у руке Господа. И његове наде нису биле узалудне. Убрзо се спријатељио са једним татарским племићем који му је успешно асистирао у његовом безбедном повратку у Србију. 
Када је Стефан одрастао, његови родитељи уговорили су женидбу са ћерком бугарског краља Смиљца, и младом пару била је поклоњена Зета где је било планирано да живе до доба када би Стефан требао наследити свог оца на трону. У међувремену, краљ Милутин се поново оженио, и његова друга жена, Симонида, је сковала заверу како би њихов син Константин наследио трон. Убедила је Милутина да је Стефан желео да преузме трон пре његове смрти, и заведени Милутин наредио је да се његов син зароби и ослепи да би се осигурало да никад више не мисли о издајству, и напослетку да буде послат у затвор у Константинопољу (Цариград).
Принц је био заробљен заједно са својим синовима, Душаном и Душицом и када су пролазили преко Овчијем поља, стражари су га ослепели ужареним жарачем. Те ноћи Стефану се у сну указао Свети Никола рецима: "Не плаши се, твоје очи су у мојим рукама". Утешен овом визијом, слепи Стефан је пристигао у Константинопољ. Цар Андроникус сажалио се на младог изгнаника и примио га је са свим почастима. Ускоро се сместио у манастир Пантократор, где је задивио монахе својом кроткошћу и својим храбрим прихватањем горке судбине коју му је његов рођени отац наменио.
Прошло је пет година. Краљ Милутин је остарео. Чувши повољне вести о своме сину, срце му је омекшало и позвао је Стефана да се врати кући, у Србију. Пре него је напустио Константинопољ, Стефан је поново уснио Светог Николу који је држао пар очију у својим рукама. Када се пробудио, вид му се повратио! Кажу да је сусрет оца и сина био дирљив. Краљ је дао Стевану Будимље на управљање, а унука Душана задржао је код себе на двору.
Три године касније Стефанов отац је умро и Стефана, веома вољеног у свом народу, архиепископ Никодим крунисао је за српског краља у Пеци. Његов полубрат, Константин, био је огорчен оваквим развојем догађаја и побунио је војску да би збацио Стефана са трона. Желећи да се крвопролиће спречи, краљ Стефан упутио је писмо Константину:
"Нека ти жеља да дођеш са странцима и започнеш рат са својим народом буде угушена; али сретнимо се, и бићеш други у мом краљевству, јер има довољно земље за нас обојицу да у миру живимо. Ја нисам Каин који је свог брата убио, већ Јозеф који га је волео и његовим речима сада се теби обрацам. Не плаши се, јер сам ја од Господа. Ти си за мене зло припремио, али Господ ми је добро дао, као што и ти сада спознаде."
Константина, међутим, ово писмо није дотакло и издао је наредбу за напад. Већ у следећој битки, његова војска била је поражена, а он сам био је убијен. Следећих десет година, краљ Стефан владао је у релативном миру, и Србија је напредовала. Његов син, Душан доказао се као сјајан војсковођа успешно водивши ратове са Бугарима и Грцима, који су били љубоморни на сада снажну српску државу и побунили се против ње. Захвалан Господу на овим победама, краљ Стефан се заједно са Архиепископом Данилом, наследником Никодима, упутио да пронађе право место за своју цркву. Стигли су места званог Дечани где је 1327. краљ Стефан својом руком поставио камен-темељац цркве која ће постати један од најлепших и највеличанственијих примера српске црквене архитектуре. Манастир је понео име Високи Дечани, а манастирска црква је посвећена Вазнесењу Господњем. Унутрашњост је била исписана предивним иконама, од којих су неке насликане у XVI веку руком славног словенског иконописца Лонгиноса.
Свети Стефан био је веома дарежљив према онима којима је помоћ била неопходна. Такође, упамћен је и по богатим донацијама које је упућивао манастирима и црквама Свете Горе, Јерусалима, Александрије, и манастиру Пантократор у Константинопољу. Није заборавио ни на дуг према чудотворцу Николи: наручио је да се изради сребрни олтар и послао га је заједно са још неколико икона цркви у Барију, Италија, где се налазе Светитељеве мошти. 
Издржавши, као прави хришћсцанин мучне пробе и несреће на које је наилзаио током година, добри краљ заслузио је да остатак свог овоземаљског живота проведе у миру. Али, било је једино могуће да он који је је био мученик за време живота и умре мученичком смрћу. Његово последње искушење било је и најмучније. Душанови успеси на бојном пољу пробудили су у њему глад за моћи и славом, па је охрабрен завереничким племићима одлучио да убрза очеву смрт, те скупи војску и крену на оца да му на силу узме престо. Стефан се склони у Петрић, но онде га зароби синовљева војска и Душан га посла у тврђаву Звечан у заточеништво, где је мучки убијен (по некима обешен, а по некима удављен) 1331. године.
Непосредно након овога Душан се покајао. Покајнички и са сузама у очима признао је своју издају, и следеће године, на дан Светих апостола Петра и Павла, пренео је мошти свога оца из Звечана у Дечане, где су смештене у мермерну гробницу. 1339. гробница је отворена, а његово је тело још увек било читаво. Истог дана десила су се многобројна чуда исцељења. Мошти светог Стефана нарочито успешно су лечиле болести очију и многи слепи људи прогледали су по први пут над његовим моштима. 
Помен му се даје на дан смрти, 24. новембра (11. новембра). Свети краљ Стефан Дечански се на икони слика са краљевском круном на глави, владарским огртачем, држећи у десној руци крст као краљевски скиптар, а у левој земљин шар.

МАРКО (?)
ЈОВАН (1725-1804)
МАКСИМ (? - 1805)
АРКАДИЈЕ (1781 - ?)
МАНОЈЛО (1811 - 1846)
JOВАН (1837 - ?)
САВА (1863 - 1922)
ДУШАН (1902 - 1975)
ВОЈИСЛАВ (1928 - 1980)
ДУШАН (1949)
ВОЈИСЛАВ (1978)
ДУШАН (2015)

Симоновићи су се у Идвору населили и укоренили у 18. веку. Током 19. века за Симоновиће је било карактеристично да су се интензивно рађали и множили, али и да је смртност, нарочито новорођенчади, била велика. Сви Симоновићи, без изузетка, бавили су се и живели од земљорадње и сточарства. Прву половину 20. века одликује побољшање животних услова праћено продужењем просечног животног века, али је смртност и даље изражена. Претежна делатност и даље је земљорадња и сточарство. У другој половини 20. века Симоновићи се у потрази за лагоднијим животном расељавају из Идвора тежећи ка градовима попут Зрењанина, Новог Сада или Београда. У Идвор свраћају, али се не враћају. Примарна занимања су им разни занати и послови средње стручне спреме. У горе наведеним градовима и њиховој околини стасавају најновије генерације Симоновића у 21. веку односно потомци старих Идвораца Симоновића лозе. Неки од Симоновића завршавају и високе школе.

Први мени знани преци били су моји курђун и курђуна Максим и Живана. За њих још увек не знам да ли су рођени у Идвору или су се населили. Максим је умро 1805. године, а на прелазу између два века било је у Идвору неколико огранака породице Сим(е)оновић, док је свештеник у православној Благовештањској цркви био Јо(в)ан Сим(е)оновић у периоду 1779-1804. Слово "е" у презимену изгубило се у каснијим годинама, с почетка XIX века. Мој аскурђел и аскурђела су Аркадије (рођен 1781. године) и Марија, курђел и курђелa Манојло (рођен 1811. године) и Павлина. Мој наврдеда Јован Симоновић, рођен 1837, и жена му Ана, имали су два сина и две кћери. Сава Симоновић (1863 - 1922) био је ратар. Иначе, прозван је Младен и тако остао и упамћен међу потомцима који су га упамтили. 1885. године оженио је Драгињу Говедаров (1864 - 1940) из Орловата. Имали су чак једанаесторо деце!!! Десето дете Душан (1902 - 1975) је оженио Десанку Путић из Перлеза, рођену 1904. године. Они су имали двоје синова. Војислав (1928 - 1980) је 1947. године оженио Ружу Исаков из Ченте, рођену 1924. године, и они су родили 1947. године Љубицу која је умрла као новорођенче, и 1949. године Душана који је 1978. године оженио Надежду Атанацковић из Црепаје, рођену 1954, те су њих двоје изродили синове Војислава 1978. и Миладина 1980. године. Године 2015. добио сам сина Душана са Катарином Љаврошовом из Падине. Навео сам само вертикалу мог родослов, а у табели испод налази се комплетнији родослов Симоновића од Идвора који воде порекло од Јована и Ане. Такође, напоменућу да су Симоновићи у Идвору познатији под шпицнаментом Попов. Три су могућа објашњења: порекло од попа Јована, неко од предака је купио имање од изумреле идворачке породице Попов или се пре тога оженио у њихову кућу.

ДЕО РОДОСЛОВА ПОРОДИЦЕ СИМ(Е)ОНОВИЋ-ПОПОВ ОД ИДВОРА
1. пас
2. пас
3. пас
4. пас
5. пас
6. пас
7. пас
ЈОВАН
и
АНА
Драгиња
         
САВА
МИЛОШ
ВОЈИН
Јованка
Дамир
Мирјана
Југослава
Михаела
ЖИВКО
ДРАГОЉУБ
     
Љубица
       
Јустина
       
Јелисавета
       
ВУКАШИН
       
ДРАГОЉУБ
       
Марија
Драга
Невена
   
Ангелина
       
Зорица
       
ДУШАН
МАРКО
     
ВОЈИСЛАВ
Љубица
   
ДУШАН
ВОЈИСЛАВ
ДУШАН
МИЛАДИН
 
НОВАК
ЈОЦА
ЖЕЉКО
СТЕФАН
НОВАК
 
Катица
Илинка
Злата
Александар
Марија
Стефан
Јасмина
Милица
Ивана
Зорица
Стевица
Лана
Ивана
Ленка
Мина
Љубиша
Љупче
Јован
Максјован
Зоран
Златомир
Миливој
Милана
Драгослав
Владимир
Никола
Наташа
Милева
       
СТЕФАН
ЈОВАН
       
ДУШАН
       
Јелена
       
ДИМИТРИЈЕ
СТЕВАН
ДРАГАН
ДАЛИБОР
 
Далиборка
Невена
ДЕЈАН
 
Биљана
Владимир
Дуња
Уна
Никола
 
Ивана
 
Стојанка
     

Наслеђе гена је чисто стохастички процес, па је удео "женских" гена у формирању лика, карактера и дела Симоновића не само неспоран, већ код појединих Симоновића доминантан! Презиме се свакако преноси, и крсна слава! Али се црте лица и карактера углавном мењају. Некада "женски" гени, као и васпитање мајки, надограде и оплемене карактер, а некада покваре. Заједнички ген за све генерације, ипак, може бити "равничарски ген" и њега неспорно требамо неговати да би смо били достојни наследници или савремени унапредитељи дела наших предака, јер ни на једном другом поднебљу нећемо имати толико шанси, толико исконске среће и љубави, толико оправдања и сврха нашег бивствовања као на тлу наше војвођанске равнице где нас је Бог спустио и на коју су нам се гени максимално прилагодили, а њена бит кроз жиле вековима опструјавала! Oвај материјал представља сублимацију свих мојих истраживачких напора предузетих са великим ентузијазмом и љубављу у циљу упознавања прошлости, разумевања садашњости и стварања идентитета за будућност. Такође, ово је само део сазнања до којих сам дошао истражујући свој родослов.


О мајчиним прецима знам још више. Наиме, на Црепају сам сасвим упућен, а свест о прецима су ми развили и мајка и посебно баба Дида.
Породица Атанацков из које потиче моја мајка населила се у Црепају још далеке 1774. са осталима које су тада основале село. Породице Атанацков и Стојков носе заједничко шпицнаме Рупњаков и славе Светог Трифуна, 14. фебруара .
Мајчин отац, дакле, беше Атанацков, као и његов отац, док му мајка беше Латовљев.
Мајчина мајка беше Пешић пре удаје, исто као и њен отац, познатији као Нотарош, док јој мајка беше Грчка.
Ако желите да погледате детаљан родослов породице Атанацков - Рупњаков од краја XIX века до данас односно пет покољења уназад и са мушким и са женским потомцима... download »