датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 


ШАЉИВА БИОГРАФИЈА ДЕТИЊСТВА

Рођен сам на самом почетку свог живота и то под још увек неразјашњеним околностима с обзиром на то да су у оптицају две верзије, званична и незванична.
По незваничној верзији, a конструисаној према неким индицијама и основаним сумњама, мене је на овај свет донела смотана рода. Наиме, пошто у родном Идвору где сам живео до треће године живота, има много рода због мочварног тла и непосредне близине реке Тамиш, постоји могућност да ме је једна од њих испустила баш у двориште мојих будућих родитеља. И вероватно би мој живот био врло рано угашен, још при том првом паду, због непажње дотичне роде, да ме није спасила пука случајност односно да ми се пелене нису закачиле за грање крушке у нашем дворишту које је значајно ублажило мој пад са исте.
По другој, оној званичној верзији, ја сам рођен у Београду, и то у породилишту на Звездари, пошто сам претходно, и то неких пола године пре рођења, крочио на “луди камен”, онако згодно склупчан у мајчиној утроби, где је она ступила истовремено ступајући у брак. Елем, то је једино логично објашњење за сва моја потоња лудовања и лудости, јер “луди камен” вероватно делује и на ембрионе.
Премда, када смо већ код Звездаре и лудости, да напоменем и ово. То што сам рођен на Звездари, симболички је првобитно требало да значи да ћу кроз живот досегнути звезде. И ја сам то и учинио још током прве деценије живота. Шта више видео сам све звезде. И то пет пута у том периоду, колико сам пута, иначе, разбијао главу, тако да ову на неколико места браздају ожиљци као још један могући алиби за лудости које сам потом чинио.
Као малецно дете радио сам све што и остала деца тога узраста: спавао, гугутао, плакао, будио родитеље ноћу, али и по нешто што друга деца нису радила. Наиме, јео сам говна, овај, гушћа говна у облику куглица по сеоским сокацима за која сам веровао да су бомбоне. Моја баба по оцу говораше запрепашћеној мами: “Мани га, биће богат”. Е, баба, баба, да си сада жива, па да се на примеру твога унука увериш да то твоје сујеверје нема везе са животом. Богат не постадох, а гована се кроз живот наједох још онолико. Једина мудрост која би ту прошла уместо њеног сујеверја је: “По јутру се дан познаје”.
Са тим првобитним “хобијем” престао сам да се бавим по пресељењу у Београд, а оно сељачко дерле из Идвора познатог осим по Пупину још и по бостану, кравама и гускама, коначно се култивисало и претворило у питомо урбано детенце у периоду похађања вртића на Дедињу. Тај прелаз беше врло нагли, али преживео сам.
Прва слова научио сам уз Ризницу чика Јове Змаја односно сантиметар и лењир оца Душана! Ако сте помислили да сам погрешио, то јест да ме је отац помоћу наведеног прибора подучавао бројању, цртању, мерењу или геометрији, а не читању, знајте да нисам, и да знам шта причам. Наиме, мој отац је кројач, и сантиметар и дугачки дрвени лењир увек су му били при руци, па је он решио да им нађе и нову намену у сфери образовања. Тако су и настала два нова “учила”, лични патенти мога оца, које је испробавао на мени као заморчету то јест по моме туру. По њему је од пресудног значаја за мој развој било то да научим да читам, па ме је тако на исто и гонио батинама помоћу наведених “наставних средстава”, а не схватајући да ја имам само пет и по година, и превиђајући да ми пре тога и пре свега нико није показао сама слова односно азбуку.
Међутим, у том периоду нико није обратио пажњу на моју говорну ману која се манифестује при изговору слова “л”, тако да џаба ти било раног описмењавања за читање кад и дан данас не изговарам речи честито и ваљано, па се играм воптом или једем роштиљ с вуком. Чак сам и у гимназији једног од највећих физичара свих времена прекрстио у Гавивеја Гавивеја, или тако некако, а како то већ звучи при мом искривљеном изговору. А и ја се, тада, несрећник, самоиницијативно прихватио да напишем реферат из астрономије баш о њему. Да иронија буде већа, као мали сам често ишао код логопеда, или вогопеда, како бих ја то рекао, али само као посматрач(?!) Наиме, мајка је водила брата, који је тада шушкао и где је могло и где није, док би смо она и ја, који бејах још мутавији, седели у чекаоници. Брат се временом сасвим одмутавио, а ја остах с говорном маном.
Ех, да ми је то једина мана…