датум последњег ажурирања
01.04.2015
DESIGN by VOJA

 

Мој доживљај Војводине кроз азбучник...

Ајнфор капија. Амбар. Астраган.
Бибер цреп. Бегеш. Бутељка. Булке. Багрем.
Виноград. Вашар.
Грожђе. Грудњак. Гајде. Гулаш.
Дуње. Дворци. Дуд. Дунав.
Ђерам.
Елеватор.
Жито. Жабе.
Земља. Зова.
Идвор.
Јаблан.
Коњи. Кукуруз.
Лицидерско срце. Ланац. Ленија.
Љуштика.
Мaгла. Муве.
Нови Сад. Накрај света.
Њива.
Огризина.
Пулин. Прим. Попа.
Равница. Ринфлајш. Роде.
Салаш. Сунцокрет. Сланина.
Тамбурице. Тиса. Тамиш.
Ћетен алва.
Уштипци.
Фрушка Гора. Фијакер. Фуруна.
Хармоника.
Црепаја. Црква.
Чарда. Чварци.
Џенерике.
Штрудла. Штала. Шинобус.


Људи који персонификујуВојводину

Михајло Пупин, научник и проналазач, 1854-1953, Идвор
Мирослав Мика Антић, песник, 1932-1986, Мокрин
Сава Стојков, сликар, 1925-2014 , Сомбор
Звонко Богдан, певач, 1942- , Сомбор, Суботица
Јаника Балаж, тамбураш, 1925-1986, Лукино Село
Ђорђе Балашевић, кантаутор, певач и писац, 1953- , Нови Сад

Знаменити Војвођани ... њих је равница изнедрила, а они велика дела која су их учинила незаборавним и знаменитими...
Јован Јовановић Змај, песник, 1833-1904, Нови сад
Јован Стерија Поповић, комедиограф, 1806-1856, Вршац
Милош Црњански, књижевник, 1893-1977, Чонград, Иланџа, Панчево
Сава Шумановић, сликар, 1896-1942, Винковци, Шид
Урош Предић, сликар, 1857-1953, Орловат
Вељко Петровић, књижевник, 1884-1967, Сомбор
Јосиф Маринковић, комппозитор, 1851-1931, Врањево
Паја Јовановић, сликар, 1859-1957, Вршац
Петар Коњовић, композитор, 1883-1970, Чуруг
Милан Коњовић, сликар, 1898-1993, Сомбор
Бранко Радичевић, песник, 1824-1853, Славонски Брод, Сремски Карловци
Лаза Костић, песник, 1841-1910, Ковиљ
Ђура Јакшић, сликар и песник, 1832-1878, Српска Црња
Васко Попа, песник, 1922-1991, Гребенац
Исидора Секулић, књижевница, 1877-1958, Мошорин
Светозар Милетић, политичар, 1826-1901, Мошорин
Васа Стајић, филозоф и писац, 1878-1947, Мокрин
Ђура Даничић, филолог, 1825-1882, Нови Сад
Стеван Сремац, књижевник, 1855-1908, Сента
Милева Марић Ајнштајн, физичарка, 1875-1948, Тител
Гаврил Стефановић Венцловић, свештеник и песник, 1860-1749, Срем
Захарије Стефановић Орфелин, песник, 1726-1785, Вуковар, Нови Сад
Петар Драпшин, генерал и народни херој, 1914-1945, Турија
Доситеј Обрадовић, просветитељ, 1739-1811, Чаково
Теодор Илић Чешљар, иконограф, 1746-1793, Чуруг
Константин Данил, иконограф, 1798-1873, Лугож, Зрењанин
Зоран Петровић, писац и сликар, 1921-1996, Сакуле
Богдан Чиплић, песник, 1910-1989, Нови Бечеј
Мартин Јонаш, сликар, 1924-1996, Ковачица
Зузана Халупова, сликарка, 1925-2001, Ковачица
... још многи српски знаменити људи су рођени у и около Војводине са садашњим административним границама, па су унутар ње или изван ње и по белом свету стварали своја дела која су их надживела.

Савремени војвођански путописци ... користећи савремене медије и познавање равнице у душу, они шире своје импресије...
Богдан Ибрајтер Тане, новинар и колумниста листа "Политика", Мокрин
Илија Туцић, колумниста "Војвођанског магазина", Надаљ
Бора Отић, аутор емисије "5казање" и колумниста листа "Дневник", Бачван
Жељко Марковић, путописац и репортер листа "Дневник", Сремски Карловци


Војвођанске "... ијаде"

штрудлијада - Нови Бечеј, Ново Милошево, Долово
сланинијада
- Качарево
мудијада
- Шајкаш
кобасицијада
- Турија
куленијада
- Ердевик
пихтијада
- Руменка
купусијада
- Футог
паприкијада
- Банатски Брестовац
бостанијада
- Идвор, Шашинци, Силбаш
винијада
-Беркасово
ракијада
- Ковиљ
гусанијада
- Мокрин
туцанијада
- Мокрин
фијакеријада
- Оџаци, Црепаја, Буђановци...


Мирослав Мика Антић
ВОЈВОДИНА

I

Верују во једину и во јед и во ину
равницу - матер моју и запљувану и свету,
ту Војводину у соли, у хлебу и у вину,
и не верујем јој, веру јој њену и крв јој сомотску и проклету
а слепачки јој се молим док ми на усни рђа и рже и мирише
благословена као причест и зрно априлске кише
и док ме коље под грлом њен дах љут као виле,
па теме и чело шкропи бели цвет багремова,
и док се рвем са житом, док звезде по мени миле,
а она ромиња и тиња и сурвава се са крова
сва торжествена и рождествена од лепоте и ругла
и као срце мокра и као срце округла.
Јао равницо, злосутницо! Златна сачмо у сиси!
Јао свевишња моја из биртија и цркава!
Ти, душо, што исплажена и босонога висиш
и позлаћена и плаћена, и детињаста и лукава,
и као небо ниска, и као небо огромна.

II

Волим је од штала до олтарских двери и од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и ждрали рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали.
Ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаћа, црњу од паљевина.
Ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико у брковима није имао густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
та Војводина ашова, бритви, молитви и шамара,
зарасла у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав.
Волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони сулудих, румених звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

III

Мучу стеони виногради. Пени се јесен у кацама.
Рђају по беспућима ветрови са кутњацима масним од сланине.
Родио те отац. Убио те син. Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће. А гробови највеће планине.
На усни тамјан и нафора. Ноздрва од босиљка бела.
Зуби утрнули од бећараца и трули од опела.
Јао равницо! Јао кртицо! Јао безглава тицо!
Јао све моје несито и поносито и напито!
Моја жетво и жито. Моја клетво и туго.
И јао Војводино - гладна годино, и Војводино - дуго!
Широк Дунав. Широке пустаре. Широко гараво око.
Од светог Чарнојевића, до светог скелеџије на Тиси,
оче нас у опанцима, у катанцима и ланцима,
оче наш иже јеси и иже ниси.


IV

И волим је просјачку, пред црквама, недељама, у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и хармоникашку; час распусну, час питому
и биртијашку што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску са туђим барјацима пред четама
К. у К. регименте, крај друма историја силована и заклана,
и Војводину солунску и крфску под бајонетима,
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама.
Па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску кад је октобра донела пролеће селима.
Волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног!
Увек ће бити кровова позади крова сваког
јер увек се румено наставља на румено.

V

Лете над Фрушком гором, над торњевима, над ђермовима
наколмовани паорски анђели без крила и ореола.
Лете до звезда и враћају се са звезда лепи, мртви и шашави,
са уфитиљеним брковима, у гаћама од шест пола.
Лете са главом црвеном као распукнута лубеница.
Са образима од лицидарских лутака и језиком од кољива.
Лети Панонија хиљаду пута заклана и увек најлепше жива,
Панонија што прашта и што се из гроба сећа,
сва од прапораца и дуката, сва много срнећа и керећа.
Јао равницо! Јао чесницо! Јао водо и траво!
Јао све моје плаво, дрвено од крстова и крваво и право!
Јао жуто од снопова, од мртваца, од сунца и од свећа!
И јао шарено од вина, од виолина, од сукања и цвећа!
Ја тебе ножем и хлебом. Ти мене сољу и сатаром.
Ја тебе ногом и богом. Ти мене рузмарином и матером.
Једну зоб зобали, једнако гроба добили,
једнако се оплодили и родили и продали.
Четир коња дебела у песму си упрезала!
Четир стране света у пупак си нам увезала!
Еј, Војводино, од плача, од ђубрета и од колача,
а вере четир, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче!
И сви ми на срамоту личе! И сви ми на бога личе!

VI

Заиграј, завитлај земљо, лепото босонога,
невесто моја најлепша у дроњцима и плачу,
ти што се молиш богу и ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље! Дижи чаше! Разбиј астале шаком!
Запевај преко њива нека забриде кости!
Волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те, волим, опрости,
ти, од поноса и стида, од ђинђува и вашки,
ти, љуљашко и рако - жут зубат смех не скривај,
певај пијано рацки, маџарски, тотски, влашки,
македонски и лички преко далеких њива!
И тако до смака света, најтежа земљо моја,
са укусом мушкатла, крви, хлеба и саћа!
Од паорске сам лепоте, радости, псовки и зноја.
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!


Ђорђе Балашевић
СТАРИ ЛАЛОШКИ ВАЛС


Уз благослов магле и небеске правде
време је, веле, да идем одавде
е, не волем с таквима
ни да се свађам
нисам ја дошао, ди да се враћам
ту је сјахао мој аскурђел
то је наша ледина,
наша Војводина једна и једина.

Небо и земља су спојени шавом
и једини камен је онај над главом
ту ми је чардак одливен у злату
и комотно време на црквеном сату
и ту је моја драгана
баш за Божић негује клас
а успут ко да танцује
стари лалошки валс .

Расти ‘шенице нек нам је
рода оплети браздама
нисам ја битанга па да те
продам оваквим газдама

можда одем једаред кад наиђе ред
ал' идем задњи од нас
док на миру одслушам стари лалошки валс.

Налож'те врагови фуруне пакла
ма нек се зажари
ал' моја се звезда
још није ни макла,
Бог над њом стражари
ја вам следим једаред, кад наиђе ред
ал' и тад ми остав'те час
да са њоме одиграм стари лалошки валс.


Илија Туцић
ХОД У МЕСТУ

...Између осталог угледао сам списак пет војвођанских места, која су кроз време на мене оставила најјачи утисак. Списак изгледа овако: Тител, Ириг, Сланкамен, Чешко Село и Ердевик. Свако од ових места има "оно нешто", Свако има историју која сеже у време у које су наши стари огрнути кожусима лутали непрегледним мочварама, тражећи под собом довољно грунта да забоду штап и викну: "Ево, овде остајемо"! Затим, сва су на бајковитим локацијама. Тител на брегу, на месту на коме се срећу три реке: Тиса, Бегеј и Дунав. Ириг једном руком држи "вински", а другом "жирски" Срем. Сланкамен се скућио испод оне лесне заравни, к'o ластавица у свом омалтерисаном гнезду. Чешко Село је као неко село Гала у оном стрипу о Астериксу и Обеликсу.Шака дрчних Чеха, довољно загледаних у сопствену душу да не попусте пред погледима свих оних неупоредиво јачих и бројнијих који су вековима туда пролазили! А тек Ердевик? Војвођани у сред густе шуме...
...Праву слику Војводине старе не чувају Нови Сад, Зрењанин и Суботица. Она је у албуму скривеном под перином, која се вековима ветри и претреса у Тителу, Иригу, Сланкамену, Чешком Селу, Ердевику, и још по куда. Тамо је истина о нама Војвођанима.
Пре неки дан свет је обишла слика скелета 75 китова, нађених дубоко у Атаками, најсувљој пустињи на свету. Слична гробља китова откривена су и у Египту и у Перуу, али нигде нису били овако очувани. На основу њих научници су схватили да је ова пустиња некада била испуњена водом и повезана са океаном. Фосилни остаци сачували су миленијумски запис. Све може нестат... Али, док постоји запис, ти си жив. Ту је смисао свих тих малих места о која се некад невољно саплићемо. О пролазности моћи и сјаја написане су хиљаде књига, Зато се "запис" никада не чува под царским јорганом. Већ у сељачкој перини. Тамо ће дуже трајати.
Зато мене, на пример, никада нису дотицале примедбе да се у Војводини, осим у Новом Саду и на оним, помалоисфорсираним гастрономским "...ијадама" не догађа ништа што би у време које се храни спектаклом завредло пажњу.Све некако исто, све све равно и споро. Кад то чујем, одмах одустанем од жеље да их водим у Сланкамен или Ириг, рецимо. То би било као када би лепоту колорита какве уметничке слике објашњавао некоме ко са носа не скида матиране рејбанке. Шта он уопште може видети кроз те наочаре? Или да је све сиво, или да обрне стакла па у њима види одраз сопственог лика.
Суштина је заправо у томе да Војводина није ни спора ни трома. Да јесте, не би никада од најгоре мочваре у Европи, за само век или два, постала њена узорна башта! Инертни, незаинтересовани, и онако, што би рекли "њоњасти", какви смо у вицевима, не би дизали буне и водили ратове. А вала смо их се и надизали и наводили. Љући смо пет пута од тих што се нама у вицевима теше. И ходамо брже, Али смо мудри, па - ходамо у месту!
Наша главна карактеристика јесте да се у Војводину одувек досељавало, ал се одавде никуд није одлазило. Од 18. века и "терезијанског времена" па до данас, овде се само пристизало. И што је јако интересантн - када потомке тих "пионирских" породица,(српских, мађарских, немачких...) питате одакле су некад стигли и шта знају о том (пра)старом крају, схватићете да знају мало или - најчешће ништа. Војводина им је дом, и не виде разлог да се, чак и путем сећања, враћају било куд. Зато имате Бачванина, Банаћана и Сремаца, фантастичних уметника, научника, свештеника... Овде, нико никада није имао оно, што се, да простите, у психологији зове "инвазивна свест". Све што нам треба: храна, смисао, мир, забава... умели смо одувек да пронађемо у свом непосредном окружењу, То је та салашарска свест. Од Бездана до Моровића, од Паланке до Итебеја, нема горе и грђе мисли од оне да је "туђе слађе". Ко би то помислио, овде је залутао. А што се нас тиче - може и да одлута,
Па ми смо, човече, Велики бачки канал рукама прокопали! Кренули смо 6. маја 1793. и за осам година 3.000 радника ископало је канал дугачак 118 километара, дубок три метра, и широк 17 а негде и 25 метара! Рукама! Ајд на црту, ко сме да изађе! Онако, чисто да не будемо докони, ископали смо и Мали бачки канал дуг 66 километара. Да прекратимо време. Уназад 100 година, када су брокери по Европи хтели да одреде цену жита, свиле и штофа, прво су звали Оџаке, Бечеј и Белу Цркву. Ту се цена формирала. Мислим... њоњави смо, јел' да!
Ма, господо, знамо нешто друго... Код нас и данас у неко село кад одеш и кажеш да ти се допао неки хлеб, сељак те пита: "А јел' био куповни или онај прави"? Наш човек зна да је твоје само оно што си сам посејао, поорао и умесио. Појешће он и "куповни" лебац, ал тај је нешто друго. Јер, ми ходамо - ал у месту. Ко то не зна... канда и није одавде.


Милош Црњански, Банаћанин, а по сопственом опредељењу Сремац, већ уморан, устрашен и потрошен, на питање које се односило на оно чувено "кад би могао поново да се роди, шта би волео бити..." одговорио је да би се најрадије определио да буде прости сељак. Да живи у ритму природе и блаженом незнању. Устаје у зору, леже у сумрак, ради послове грубе и једноставне, остајући у неком, скоро па космичком поретку.